Pojam srodne duše vežemo za ljude nakon čijeg ulaska u naš život ništa više nije bilo isto kao pre.
Srodne duše su neki sreli mnogo puta, neke smatraju anđeoskima, a priče se podudaraju u smislu da su to bili ljudi koji su ih motivisali na razvoj nove veštine, uticali na usvajanje novih pogleda na svet ili im pomogli da otpuste. Veština, novi pogledi ili otpuštanje bi se ubrzo pokazali korisni u prekretnici koja prati dolazak srodne duše u naš život.
Neki ipak smatraju da samo jednoj osobi mogu dati ekskluzivitet srodne duše, obično se radi o osobi koja je bila jako upečatljiva, a komentari su isti: “Uz nju sam bio bolji, bio sam hrabar, mogao sam sve, sve mi je išlo od ruke.”
Važno je shvatiti da mi ne postajemo bolji zbog druge osobe, ne čini nas ona hrabrima već nas samo podstiče da u sebi osvestimo segmente koji su uspavani, da bolje upoznamo sebe i prihvatimo se, usudimo se. Mi već jesmo hrabri i sve nam ide od ruke, a srodna duša nam je pomogla da to prepoznamo u sebi i manifestujemo u svetu.
Naše srodne duše nas prate od detinjstva, a naš dogovor sa njima je daleko stariji od života samog. Nekad su tu u ulozi ljubavnika, nekad u ulozi prijatelja, nekad se jave kao saputnik u autobusu, nekad na mestima na kojima ih najmanje očekujemo, a posle susreta sa njima naši životi više nikad nisu isti, bez obzira koliko se dugo zadržale sa nama. Zanimljivo je da srodne duše ne upoznajemo na klasičan način, već “prepoznajemo” ugođenost njihove nutrine sa našom. Nekad odsele, nekad ih napustimo, nekad one napuste nas, a ponekad umru i ostave nas neutešne. Važno je znati da srodne duše odlaze od nas tek kada smo mi na to spremni i tek kada dovoljno obogate naše živote. Koliko god bilo teško podneti njihov odlazak, važno je biti svestan da se radi o dogovoru između srodne duše i nas, o našem pristanku da ćemo ostatak života provesti bez nje. Srodna je duša napravila svoj posao i možemo je otpustiti u miru.
Koncept srodnosti duše je teško shvatiti, pojavljuje se u trenucima kada nam je najpotrebnija, verujemo da je vidovita jer je znala da nam treba, mogli bi se zakleti da smo je prizvali, kako je mogla znati da je baš sada trebamo da nas podstakne da rastemo i prepoznamo sebe i budemo ono što zapravo jesmo.
Ko to može znati? Ko poznaje naše živote bolje od nas samih? Ko može slutiti da nas očekuje situacija za koju je nužno da osvestimo sebe i proživimo iskustvo celovitiji nego što smo bili? Kako neko osim nas može znati koje segmente sebe trebamo osvestiti da bismo preživeli određenu situaciju, naučili lekciju i postali bliži Sebi?
Niko osim nas samih. Mi smo naša srodna duša.
Bića koja uđu u naše živote, zabljesnu poput sunčevih zraka i ogreju nam srca, deo su naše vlastite Duše. Mi smo ih odabrali davno pre ulaska u ovo iskustvo, postavili da se pojavljuju poput putokaza na našem putu. Njihova veličanstvena lepota je samo ogledalo koje oslikava naš autentičan izgled.
