Svaka druga verzija sebe je tu zarad publike, posmatrača s kojima delimo našu tugu, ljutnju, radost… Predajemo sva ta osećanja bilo kome, svakome ko se zadesi u našoj blizini, prijateljima jednako kao i porodici, oklevajući u početku, a bez zadrške na kraju. Naši ljubavnici nas ponekada dele s drugima zato što moraju. Ali kada ostanemo nasamo, mi se predajemo samo njemu jednom. Koji mi? Koje sebe dajemo tad? Šta je uopšte ostalo što nije bilo izloženo poput rasutog špila karata?
Telesno znanje. Ono lično, konačno, beskompromisno znanje.
Znati i biti znan. To je ono što čemu se ja klanjam. Imati to znači biti bogat i moći biti velikodušan sa svim drugim što se deli: ona se šeta, govori, smeje, sluša, pleše po stolovima i tada je jednako svačija ali to jednako ne znači ništa. Neka ih, neka gledaju, neka učestvuju u tome. Oni nemaju znanje, onu nepodeljenu kartu, koja tebi, koji je držiš, daje slobodu, a kada je izgubiš, uzrokuje bol.
I tad te boli sve, svaka stvar, svaki predmet koji ti padne u oko: olovka, mandarina, poster na zidu, kao da se svaki deo fizičkog sveta urotio da struju usmeri natrag, u onaj deo tvog mozga u kom masa sija poput usijane niti u sijalici. Bol.”
Bol.
Bol i ljubav se prožimaju, bol i ljubav traže i ne mogu jedno bez drugog.
Bar na kratko, bar na momente, ali bez znanja jednog, teško bi bilo znanja o drugom.
Ali da li je sama ljubav znanje?
lolamagazin.com
