Razvojem tehnologije, rukom pisane poruke su izašle iz mode. Raspust je prošao. Sada je vreme da im se vratimo …
Mogućnost da jednostvano, putem klika, stupimo u kontakt sa bilo kim na svetu, potisla je ovu staru i lepu naviku toliko da mnogi ljudi već zaboravljaju kako njihov rukopis izgleda. Olovka nam je postala poput stranog tela u rukama… Zašto bi se neko mučio da nešto piše po papiru, kada može da otkuca, edituje, sačuva u koliko god primeraka želi i momentalno pošalje na stotinu adresa…
Međutim, u tom umnožavanju svakakvih brljotina, izgubilo se ono lično, neposredno, posvećeno.
Takav nam je postao i život, predstava za tuđe oči, editovana, profiltrirana i iscenirana.
Izdresirani smo da nam misli ne prelaze 140 karaktera, a svaki tekst duži od dva pasusa samo prelećemo pogledom, kako bismo ukačili samo ključne reči, da ne čitamo sve, nema se vremena…
Nikome skoro više ne pada na pamet da odvoji vreme i napiše pismo prijatelju, voljenoj osobi, članu porodice… Poruka, čet, skajp je mnogo zgodnija opcija.
Nekolicini onih romantičnih duša, ova tehnološka pogodnost samo je predstavljala olakšicu za održavanje zaista smislenih prepiski sa dragim ljudima. Ostali kao da su jedva čekali da misli zamene smajlićima i sve ostale poštapalice i proteze upotrebe umesto “muke” ličnog obraćanja i razmišljanja o sadržaju, stilu, uvodu, raspletu, zaključku…
Pisana reč je i više od “ostajanja u kontaktu” i poruke na papiru. Ona je, poput fotografije, očuvanje jednog trenutka, osećanja; ona je posvećena svim čulima čitaoca i obraća se umu i duši. Ona ostaje za sva vremena. Ona je i namenjena svim vremenima koja dolaze. Pa nećete tek tako zgužvati i baciti nečije pismo, u koji je utkao deo sebe i kojim vam je poklonio deo sebe, kao što biste obrisali iz memorije telefona neki stari sms.
Napisati nekome pismo, znak je da ste spremni da tom nekom poklonite svoje vreme, a ono je uvek bilo (danas mnogo više nego ikada) visoko vrednovano. Vreme je zapravo ono jedino što zaista imate. Vremenom se trguje, ali se retko poklanja. Zato je pisanje duboko intiman čin u kome jedan komad sebe zaveštavate nekome drugom. Plemenit čin duboke posvećenosti za koji se danas nema ni vremena ni volje. Niko više ne želi da daje sebe.
Kvantitet je pojeo kvalitet. Status apdejt donosi mometalno zadovoljenje Ega. Ljudi su se pretvorili u komentatore događaja, umesto u aktere. Reakcija umesto akcije… Jer je za akciju potrebno podmetnuti sopstvenu kožu, a taj rizik je postao potpuno nepotrebna ludost.
Broje se lajkovi, retviti, komentari, a mi ostajemo da živimo u tom samoizazvanom šizofrenom svetu, u kome nikada nismo ono što jesmo i gde smo sve ono što neko drugi može da poželi…
Naša realnost je danas podvojena. Ko smo mi kada odvojimo oči od ekrana i monitora, kada iznenada nestane struje ili se nađemo negde gde nema signala? Do tog momenta smo živeli u jednom svetu koji ima svoja pravila i zakone drugačije od realnog. Kada odvratimo pogled odatle osećamo toliku nelagodu da nam nije jasno kako su ljudi uopšte izdržavali sami sa sobom bez toga. Naše biće je rasuto u jedinice i nule, razloženo na ograničen broj emocija i karaktera, a ono što zaista jesmo, više nego ikada predstavlja teret i samo smeta u jednoj savršenoj predstavi sebe.
Upravo je u tome i začkoljica. Da bi napisao pismo, čovek tačno mora znati ko je i šta oseća. On je u kontaktu sa samim sobom i svestan svoje samoće. Svestan je vremena kojemu je dato i nesebično i iskreno poklanja jedan njegov deo onome ko mu nešto znači, da ne bi bio sam. Zato pismo nije za svakoga, već samo za odabrane. Ono je poput obećanja, zavetovanja… Nekada davno jednostavno nismo gubili vreme na ljude koji su nam nebitni. Obraćali smo se samo onima koji nam nešto znače. Zato je pisanje pisma jedan duboko intiman čin, a primalac pisma tako dobija čvrst, materijalan dokaz, ako tako više volite, da je poseban i specijalan nekome. On dobija ključeve carstva nečije duše…
Postoji i još jedna čar vezana za pisanje i primanje pisama, a to je čekanje i iščekivanje. Neprocenjiv je i onaj momenat kada vam u ruke stigne koverta sa vašim imenom, misao upućena vama lično, koja je prešla možda pola sveta da bi pronašla vašu adresu i odiše duhom svih tih stranih i nepoznatih mesta kuda je putovala, da donese vama na dar deo nečijeg sna i duše.
Pismo je rezultat nečijeg traganja, dubokog razmišljanja i promišljanja; ono što ostaje kada se sve što je višak oduzme, a sve što je bitno sabere, nečije srce stavljeno vama u ruke.
besnopile.rs
