Pametni ljudi su odavno primetili – kada narod masovno počne da pribegava filozofijama pozitivnog mišljenja, gatarama, vračarama i igrama na sreću, to je znak da se veoma loše živi.
Niko ne ubeđuje sebe da treba da misli pozitivnije, onda kada sve zaista funkcioniše dobro, kada se normalno i lepo živi. Niko zaista ne razmišlja o metodama samopomoći kada se oseća dobro. Ovo je sasvim logično, zar ne?
Tek kada nas život i nevolje pritisnu, počnemo da se koprcamo kako znamo i umemo i trudimo da nam glava ostane iznad površine. Tada se, kao svaki davljenik, hvatamo i za slamku. Ta slamka je u današnje vreme trend pozitivnog mišljenja.
Međutim, ovo je samo varka, koja nas poput vira, samo brže vuče na dno.
Ukoliko vam je plata mala, a radite prekovremeno, pa čak i dva posla, ako vam je neko blizak bolestan ili je vama zdravstveno stanje loše, ako je situacija u zemlji loša, ako vam se svakodnevni problemi gomilaju, jer nemate vremena da im se posvetite… reći sebi “Sve je u redu, zdrav sam, dobro je…” znači jednostavno lagati sebe i terati se da živimo negde u oblacima, izvan svoje realnosti. To je jedan oblik bekstva, a ne rešenje.
Ukoliko čak i ubedimo sebe da je sve divno, naša razočarenja u sudaru sa realnošću postaju mnogo veća, nego kad zadržavamo realističan stav, a prepreke postaju toliko velike u našim očima da ih je naizgled nemoguće preći.
Rezultat… osećamo se još jadnije i bespomoćnije, još izgubljenije i obeshrabrenije i sve što sa takve pozicije možemo jeste da uzmemo još jednu dozu leka zvanog “pozitivno mišljenje”. Ne pomaže nam, ali čini da se na sekund osetimo kao da držimo konce u svojim rukama i dišemo malo lakše. Međutim, ova iluzija traje samo do prve sledeće prepreke, o koju se obavezno razbijemo.
