Na sceni nije negativna, nego partijska selekcija, selekcija moćnika, onih koji su na mestima sa kojih mogu sve. U takvoj selekciji ponekad ima i sposobnih ljudi, ali, generalno, to znači da nema prostora za ljude koji su van krugova moći, i van stranaka. Nezavisni, ničiji, nemaju veliku šansu – za funkcije i velike karijere biraju se pripadnici moćnih klanova. Tako je ovde, tako je i u Bosni, ne znam kako je u Hrvatskoj, ali to ohrabruje mlade, darovite i obrazovane koji žele da odu iz ove zemlje. Da sada imam 20-22 godine, pakovala bih kofere. Naravno, ukoliko bih bila osrednja, ušla bih u neki „tim“, učlanila bih se u neku partiju, time bi moja karijera bila garantovana. To je naša sudbina. Mi ne volimo darovite ljude, ovde se daroviti ruše. Jer, kako da se porediš sa darovitima, a da stalno gledaš koliko si nedarovit. To je toliko prosto.
Niko nam neće ništa sa strane doneti, nikakve partije, vlasti, vođe. Moje jedine reči ohrabrenja danas bi mogle da budu – ulažite u svoju decu. Volite svoju decu, vaspitavajte ih da budu dobri ljudi. Sumnjam da su deca koja se bodu noževima, ubijaju i prebijaju svoje vršnjake, pale i lome po ulicama, voljena, i da su to deca kojoj su roditelji posvećivali pažnju. Ne, to su ispuštene generacije. Prestanite da pušite, vodite računa o svom zdravlju, jer ako se razbolite vi ste nagrabusili! Bolesni ste, a nemate para za skupe lekove, privatne klinike, analize… Krećite se – dok si pokretan bolje se osećaš. Prestanite da čitate tabloidne novine i da gledate prostačke, vulgarne TV programe – isključite televizor makar na jedan dan, čitajte knjige, dobra knjiga podiže duh, čini da se bolje osećaš.
Oni koji se nadaju da će im bilo koja partija na vlasti, bilo nova, bilo da ostane ova stara, poboljšati život – imaju iluziju.
Ljudi imaju potrebu, i, hvala Bogu, osobinu, da najgore stvari zaboravljaju, tako da ono što je prošlo, pošto je prošlo, možda i nije bilo toliko strašno. I onda mislimo da je ono što nam se trenutno dešava mnogo strašnije. Ali, nisam sigurna u to – devedesete su bile godine mobilizacije, izvlačenja ljudi iz kuća i prepadanja na spavanju, nestajanja ljudi, strašne bede, velike nestašice, otvorenih ponižavanja, redova za hleb, za ulje, brašno, godine kada sam majci donela deset kila brašna koje mi je sindikat dao… I tada su gotovo svi bili spremni na sve. Ne kažem da ovo danas nije ponižavajuće, ali, nije to ništa gore, niti je nekad bilo bolje.
Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike – a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas – ko živ, ko mrtav. Ko će da otplati kredite, ko neće, kome će da uzmu stan, ko će da ostane bez posla, ko će da završi na ulici… Ne zna se šta će biti! Sada država ima užasno veliku moć, i jedino što možete jeste da budete anarhista, ali to ne vodi ničemu.
Moglo je biti drugačije i to mi je, u stvari, najviše žao. Proći će i sve ovo jednog dana, pa, sad, nisam pametna šta treba – ovo o čemu govorim samo je moj pokušaj da u nekom mraku, magli, pronađem put, intuicijom. Ne znam šta je s druge strane, ni šta će biti sutra, ni da li ću doživeti da se nekako završi. A završiće se, u istoriji je prosto tako. Sve ima svoje faze, svoje „gore i dole“, samo što kod nas to dugo traje. Pretpostavljam da je, na primer, u nekoj ruskoj provinciji mnogo gore, i da će se ljudi tamo teže izvući nego mi. Ali, istorija ne mari za dane, mesece, godine, istorija mari za vekove, milenijume. Šta je briga!
Nedavno sam se vratila iz Rima, videla građevine civilizacije koja se meri milenijumima. I tada su živeli neki ljudi, i sad žive neki ljudi, i slične stvari su se dešavale i tada, kao i sada. Vidiš da se istorija ne meri našim malim životima. To može da uznemiri – kao, ti sad, zapravo, nisi bitan, osećaš se kao zrnce peska na velikoj plaži, i onda ne znaš kako da se ponašaš.
Pogledajmo na primer kako su završili moćnici iz devedesetih. Vrlo bedno, a mislili su da su veoma moćni, bitni, večiti, da nikada neće otići. A svi odu jednog dana, pitanje je samo kako – neki bedno, drugi dostojanstveno.
Danas se može odrediti samo prema sopstvenom životu, da u njemu pronađe smisao. To nije ni malo, ni beznačajno – ukoliko vaspitaš pošteno, plemenito i pametno dete, ili ako ostaviš trag u ljudima kada, recimo, dođu u bioskop i pozorište, pa im ulepšaš veče. Ili, kad neko spase kuče sa ulice, i to je kapljica dobra na ovom svetu. Meni to mnogo znači.
Svako treba najbolje da radi ono što ume da radi. Glumica sam, profesor glume, to je najbolje što umem da radim, sve ostalo mi je nametnuto, sav ovaj društveni angažman je silom prilika. Ne uživam u tome da mitingujemo, protestujemo. Ali, to te sretne, spopadne, ne možeš da izbegneš i moraš da obaviš. A volela bih da toga nema, volela bih da živim u društvu u kojem nema potrebe da se stalno sudaramo.
istinito.com
