Kada realnost odbija da se uklopi u nečiju najsnažniju želju, nastaje potreba za magijskim uticajem na stvarnost i na scenu stupa mala ljubavna magija.
Glavni princip magijskog mentaliteta je uverenje da nečije želje i osećanja mogu direktno uticati na zbivanja u spoljašnjem svetu. Veruje se da samom činjenicom da nešto snažno želi osoba “priziva” ili “izaziva” da se upravo tako i dogodi.
Iako se magijski mentalitet pojavio na početku ljudskog društva, povremeno se reaktuelizuje popularnom literaturom koja ga promoviše kao poželjni životni stav.
Kada sama želja nije dovoljna, ljudi smatraju da je potrebno želju izraziti nekim posebnim rečima ili propratiti nekim posebnim postupkom kako bi se povećao učinak na stvarnost. Tako nastaju različite magijske formule i radnje.
U našem narodu su poznati različiti magijski postupci u kojima postoji direktna analogija sa željenim stanjem. Na primer: ako devojka momku kojeg želi podmetne napitak koji sadrži samleven prah od krilca slepog miša, tada će i on postati “slep od ljubavi” za njom.
Ili, ako iz njegove kuće uzme jedan crep i na njega se pomokri, a zatim ga vrati na njegovo mesto, momak će se popišmaniti za njom, piše “Politika”.
Kada ni ovi magijski postupci nisu uspešni, traži se pomoć “specijaliste”, neke moćne osobe koja ume da veštije želi i da veštije baja. Ta osoba je upravo zbog svoje veštine označena kao veštac ili veštica. I ako ni to ne pomogne, to se po pravilu tumači time da su neke moćne mračne sile umešale svoje prste.
Magijski mentalitet je veoma prisutan u našem narodu. Ljudi veruju da se magijski postupci mogu primeniti ne samo da se pridobije partner, već da se nečija veza pokvari, da se nekome oduzme polna moć i slično.
Objašnjenje da je muž počeo da vara svoju ženu jer je svekrva, koja se inače protivila tom braku, postavila “nagaznu magiju” mnogima je sasvim prihvatljivo.
U Negotinskoj krajini, na primer, bockajući iglom jastuk, devojka govori: “Ne bodem jastuk, bodem svog suđenika: u oči, pod oči; u čelo, pod čelo; u srce, pod srce… da ne može da spava, dok mene, Jele, ne dođe da se razgovaramo, da se verimo”…
