A onda se javlja jedan kul i fensi tata koji kaže: “Moramo da napravimo grupu na Viberu pa da se svi dogovorimo…”
E tu nastaje tajac… Mame se gledaju, neke stvarno ne žele da daju svoj broj… U mojoj glavi odmah se odmotava film u kojem se ovaj razgovor nastavlja u toj famoznoj grupi od koje ne mogu da pobegnem, pa ni ja ne želim u tu Viber grupu…
Iako očigledno niko nije bio za to, fensi tata je siguran da je njegov predlog fenomenalan: “Viber grupa je prava stvar, to tako dobro funkcioniše, ajde dajte mi svi brojeve pa ću ja da napravim grupu…”
Ućutasmo svi. Niko ne želi da mu otvoreno kaže da nam ne pada na kraj pameti da pravimo vrtićku grupu na Viberu. Fensi tata ne primećuje tajac, nastavlja kako svi odmah moramo da damo po 500 dinara i da odmah iz tih stopa on ode i kupi tu muzičku liniju i reši problem vaspitača. Onda naša deca u miru mogu da slušaju “Razbole se lisica…”
Iz “poslednjeg reda” zabrunda jedan glas:
“Mene je upravo sad sreo jedan komšija i pitao me da mu pozajmim pare. Ja mu kažem da nemam a ona će meni: “Kako komšija, nemaš čak ni 500 dinara da mi pozajmiš?” Ne, nemam ni 500 dinara. Druže, neko od nas nema ni 500 dinara, a nemam ni mobilni za taj Viber. Ali imama staru liniju kod kuće koju ne koristim pa ću je sutra doneti ovde i deca mogu da slušaju muziku”, rekao je jedan otac.
Došlo mi je da ustanem i počnem da mu aplaudiram!
Onaj fensi tata se povuče, izgleda da je naglo shvatio da ipak ima i manje imućnih ljudi u njegovom okruženju.. Vaspitačice odahnuše, rasprava je završena – problem rešen.
Krenula sam kući, a u ustima mi neki gorak ukus. Iako smo roditelji, u školi smo uvek nedorasli tinejdžeri.
Neko nikad neće da odraste, da promeni navike, da dođe na vreme, da kaže dobar dan, da se izvini kad kasni, da poštuje vaspitača i instituciju u kojoj je, da se “spusti na zemlju”, da shvati da nemaju svi sve i da neki odvajaju od usta da bi im dete išlo u vrtić….
Bez obzira na tu veliku tituli koju su dobili, roditelji mogu biti itekakvi glupsoni (oprostite na izrazu)!
stil.kurir.rs
