Da li je zaista dobro to što kuvamo deci na moru?
Uvek je naravno glavni razlog za ovakav „odmor“ briga za dečiju ishranu.
Kako su to uglavnom porodice koje ne mogu da priušte sebi obroke u restoranima ili olinkluziv varijantu u hotelima, smatraju da deci treba priuštiti „kakvo takvo more“ a da razlike u meniju u odnosu na režim kod kuće moraju biti minimalne.
Kakva je zapravo poruka toj deci dok gledaju svoju majku da kuva na moru?
Zapitate li se nekad šta svojoj ženskoj deci poručujete time?
Da li ćerke treba da se spremaju za to da će jednog dana kad odrastu, njihova letovanja biti kod šporeta ali uz pogled na more?
Da li sinovi treba u budućnosti da traže ženu koja je isključivo spremna da sprema pasulj u Sutomoru inače nije materijal za brak?
Ili će možda upravo zbog slike svoje majke kako puni paprike na moru tražiti nešto potpuno suprotno ?
Zar deci šaljemo poruku da tako godišnji odmor treba da izgleda?
I ceo životni standard – radiš cele godine, odeš na more na čekove, pa tamo deset dana kuvaš?
Kakva će im sećanja biti kad pomisle da su na plus 40 na moru, kad ti se jede eventualno pica parče ili mekika, morali da jedu pasulj u dva popodne jer se majka pomučila da ga spremi?
Možda bi toj deci više značila opuštena, nasmejana, majka koja nigde ne žuri, koja nema podočnjake, koja treba da brine o njima, a ne da čuči nad loncima čak i dok traje tih deset dana koji se čekaju cele godine.
Ja sa tih odmora pamtim kad mi je mama prvi put pokazala more iz autobusa. Kako mi je obukla novu haljinicu teget na tufne da idemo da šetamo uveče.
Kako se i ona tad doterala i obe smo bile lepe i nikuda nismo žurile.
I ustajale smo rano ujutru samo da uhvatimo to prvo najblaže sunce na plaži. I kad sam joj pokazala da mogu bez mišića u duboko.
To su uspomene sa mora, hrane se zaista niko ne seća.
Ako vučemo džak krompira u Grčku, možda ipak nemamo para za more?
Kuvanje na moru je uvek naravno iz finasijskih razloga.
A pošto gotova jela i snalaženje sa picama i mekikama ne dolazi u obzir, onda prosto mora da se vuče paradajz, luk, jaja i paprika iz Srbije . Pa, ako je to jedina opcija za more, možda onda ipak i nemamo para za more?
Mnogi će reći eto da deca vide barem neko more.
Možda nije loše da se i jedne godine preskoči takvo more, pa se sledeće godine ode ko čovek bez pitanja „jel imate zamrzivač u apartmanu i kako vam rerna radi“.
Možda može da se ode pet dana u neku banju koja ima programe za decu, produženi vikend na planini ili neku opciju koju ipak sebi možemo da priuštimo a da liči na odmor.
Ali nije li lepše kad dete u septembru u školi kaže bio sam u Grčkoj nego bio sam u Sokobanji?
Kuvanje na moru nije ultimativni dokaz požrtvovanog majčinstva.
To je ultimativni dokaz našeg zastrašujuće lošeg standarda. I naše još strašnije potrebe da taj standard sakrijemo, sami od sebe zamaskiramo ga i lažno se relaksiramo rečenicom „Eto i mi smo baš išli svake godine u Grčku.“
To je naš slab povez na očima pred istinom da i nakon godinu dana mukotrpnog rada zapravo nemamo para ni za deset dana na najjeftinijem grčkom ili crnogorskom primorju.
