Odmah na početku teksta da razjasnimo. Nemam decu i nisam vodila ničije dete na more. Tako da ako ste od onih „kad budeš imala svoju decu moći ćeš da pričaš“, ne morate se dalje zamajavati ovim tekstom.
Kao što rekoh, nemam decu, ali sam nekad bila dete. A na more sam uglavnom išla sa mamom i kasnije sa mlađom sestrom.
U mom detinjstvu uglavnom se išlo na crnogorsko primorje u neki privatan smeštaj, naravno zajednička kuhinja je uglavnom postojala, piše Luftika.
Sećam se dobro, mnoge majke su kuvale tada. Tate su tu negde, rade „muške poslove“(šta god to bilo dok ste na moru), a mame u tim zajedničkim kuhinjama gledaju da naprave nešto, sprčkaju, ali da tu bude i neka supica i neko varivo i neka salatica i da bude što bliže onome „što mi kod kuće jedemo“, a i da bude svaki dan nešto drugo.
To „sprčkavanje nečeg na brzinu“ nikad nije moglo da uzme manje od sat vremena, a vrlo često i više. I tako maloj mi je bilo jasno da te žene tu nisu na odmoru.
One samo obavljaju svoju dužnost u drugačijem ambijentu. Slike tih zajapurenih žena nad loncima se sećam. Ali ću vam reći čega se ne sećam.
Ne sećam se šta sam ja jela na moru. Moguće je i zbog toga što hrana nikad nije bila predmet obožavanja što se mene tiče.
Znam da je bio neki mali plavi frižider, neki sendvič se nekad napravi, neka mekika na plaži neko parče pice. I gle čuda ništa mi nije bilo. Nikakva strašna bolest me nije snašla.
Sećam se moje mame opuštene, odmorne barem tih deset dana, sećam se da smo uživale da nam je more mirisalo, da sam na plaži bila srećno i slobodno dete bez trunke nervoze a da se hrana rešavala nekako usput (nismo jele po skupim restoranima).
Kada nije bilo para na more se nije išlo.
Evo sad iz izvora na fejsbuku saznajem da prava majka neće sebi dozvoliti takvu vrstu komfora da se zapravo i odmori na moru.
Ili all Inclusive ili kuvaš svaki dan
Dve su opcije. Ili imaš para za olinkluziv varijantu u nekom hotelu. Ili kuvaš svaki dan.
Drugačije jednostavno ne brineš dovoljno o svojoj deci. Zamrznuto kuvanje od kuće se ne računa.
Gotova jela se takođe ne računaju. Prema onome što se može pročitati na mrežama koje okupljaju majke najbolje je napraviti plan kuvanja za tih deset dana.
Plan kuvanja. Za more.
Još je važnije od kuvanja na moru napraviti neku vrstu ultimativnog dokaza požrtvovane majke, jer, uveriće vas ove žene, drugačije deset dana sa decom na moru ne može.
Obavezno napisati šta si prethodnih pet godina kuvala svojoj deci na moru. I to uz komentar: „Ja gledam da sprčkam nešto na brzinu: recimo jedan dan pasulj, a drugi dan punjene paprike. I eto već četiri dana imamo šta da jedemo.“
Kako se sprčkava pasulj na brzinu nemam pojma, možda je prost, ali svakako zahteva vreme.
I naravno dodati „zamrznuto od kuće nikad ne bih nosila“ ili „moji su kod kuće navikili na domaće“. Što znači da ako je slučajno nekoj mami muž rekao – „Ma opusti se snaći ćemo se za tih deset dana nekako, nećemo umreti od gladi“ – to znači da njena kuhinja nije dovoljno dobra, pa se eto bez njenog kuvanja može tih deset dana.
Ne, ovo su majke bez čijeg kuvanja se ne može ni deset dana. I zato su one bolje od svih drugih majki.
