Nekada davno, pre čak deset godina ljudi su komunicirali lice u lice, koristeći svoje glasove i facijalnu ekspresiju kako bi objasnili kako se osećaju i preneli događaj koji im se desio. Deset godina ne izgleda tako daleko zar ne, a opet kao da je praistorija.
Šta se promenilo od tada, sem naziva države?
Svaki dan na tržište izađe po neka nova naprava koja je dizajnirana tako da nam olakša život, bilo da je u pitanju smanjivanje redova u banci ili potrebe da se pomerimo sa mesta. I zaista, većina tehnoloških dostignuća ima nemerljiv značaj za sadašnju civilizaciju, ali ono što je sa sobom takođe donela nova tehnologija, jeste distanciranje ljudi od samih sebe, i jednih od drugih. Korišćem društvenih mreža i tehnologije štitimo sebe od bola, jer neprijatne vesti, odbijanje, sve negativne emocije imaju drugačiji kvalitet kada se dobiju preko ekrana; dobijamo na vremenu da smislimo odgovor – a za neodgovaranje uvek možemo da optužimo lošu Internet konekciju.
Pogledajte oko sebe i uočićete da ne postoji ni jedno mesto gde su ljudi, a da nema mobilnih telefona, laptopa i naravno Interneta. Bilo da ste u gradskom autobusu, ambulanti, pekari, na ulici ili čak na svadbi, svuda oko vas su ljudi koji gledaju u svoje telefone i virtualno komuniciraju sa drugim ljudima. Kada stavite slušalice i pojačate muziku, to jače govori od znaka “Ne uznemiravaj”. Mnogi bi rekli da je to način dobijanja davno zaslužene privatnosti i mira, ali da li vam toliko znači privatnost dvadeset minuta koliko se vozite gradskim prevozom? Stara garda i dalje pokušava da uspostavi ljudski kontakt sa putnicima autobusa – pa pitanjem “Koliko je sati?” se nadaju da će pokrenuti razgovor koji će trajati do kraja puta. Ali često dobiju odgovor i ponekad osmeh i zatim ništa. Istina je da nam je životni tempo mnogo brži i stresniji nego što je bio ranije, ekonomska situacija je takva da je glavno pitanje “Šta ću sutra jesti?” a ne “Šta li onaj čovek tamo misli dok sedi sam?”.
Instinkt za samopreživljavanje je u punom naboju i kao jedan od načina preživljavanja jeste distanciranje od drugih kako ne bi delili tuđu patnju, jer ko još može da podnese tuđu patnju pored svoje? Još uvek u jednom testu inteligencije za decu uzrasta od 5 do 15 godina stoji pitanje “Zašto na pisma lepimo marke” i kada ga postavite deci, oni se dobro zamisle, a neki se ni ne sete, pre nego što odgovore. Kada bi pitanje formulisali tako da se odnosi na postupak slanja mejla, sva naša deca bi u roku od tri sekunde odgovorila tačno.
