“Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić”, rekao je Viktor Igo i u velikoj meri je bio u pravu. Ko je “kriv” što su dijamanti toliko skupi?
Ako i vi mislite da su dijamanti simbol ljubavi, da su retkost i da im je zbog toga vrednost velika, samo ste naseli na prevaru.
Iza tržišta nakita, naročito vereničkih prstenja, stoji vrlo osmišljena reklamna kampanja. To znaju svi oni koji su ikad pokušali da prodaju svoj dijamantski prsten. Cenu koju su im nudili otkupljivaći dijamantskog nakita bila je uvredljiva.
Do početka 19. veka dijamanti su smatrani retkim kamenjem. Stari Grci su ih zvali „Božije suze“, a Rimljani su mislili da su dijamanti parčići nebeskih zvezda. U Indiji su samo maharadže mogli da nose dijamante svih boja. Francuski monarh Luis IX doneo je zakon po kome samo on može da ih poseduje. Kinezi su upotrebljavali dijamantski prah za oštrenje oružja i oruđa, a u prvih hiljadu godinu hrišćanstva dijamanti su bili nepoznanica u Evropi. Tome je doprinela i arapska zabrana izvoza dijamanata na stari kontinent.
Ovakvo verovanje je vladalo sve dok nije otkriven krater u Južnoj Africi u gradu Kimverliju koji je bio prava riznica dijamanata. Od tada, dve tajne o dijamantima se strogo čuvaju: Prva – dijamanti nisu retki. Ima ih kao pleve. I druga – njihova tržišna cena je veštački napumpana. Osim par izuzetaka, dijamanti ne vrede više od poludragog kamenja.
Kompanija “De Beers” je uspela da dijamante progura na tržište tako što ih je reklamirala kao neizostavni deo veridbe, što je u Americi ubrzo postala tradicija i kultura. Tako su vrlo brzo vereničko prstenje bilo samo ono koje ima dijamant. Reč je o prostom marketinškom triku koji je vremenom poprimio neverovatne razmere.
Zbog toga što je otkriven novi izvor dijamanata, kompanija “De Beers” se uplašila da će dijamanti pojeftiniti, pa su morali da osmisle strategiju kako bi sprečili ovu “katastrofu”.
Kada je ova kompanija, prema statističkim podacima procenila koliko godišnje ima venčanja u Americi, odličili su da proizvode ograničen broj dijamantskog nakita, odnosno prstenja.
S obzirom na to da je kompanija “De Beers” kontrolisala 90 odsto sirove proizvodnje, mogli su sami da odrede koliko će dijamanata izbaciti na tržište u toku jedne godine i na taj način određivati cenu, koju su uspeli da održe veoma visoko.
Dakle, sama kompanija koja proizvodi dijamantski nakit, stvorila je veštačku nestašicu dijamanata, kako bi povećala njihovu vrednost.
Osim toga, u visokoj ceni dijamanata učestvovao je i marketing. Reklame i način na koji su se dijamanti predstavljali ljudima, uspeli su da od ovog kamenčića naprave simbol veridbe u Americi, a onda i šire. Lansiranjem dijamanata u filmove i muziku, podigla se tržišna vrednost jer je sve više žena širom sveta želela da ima dijamantski nakit.
Popularnost dijamanta je značajno porasla i nakon što je Merlin Monro odpevala svoju kultnu muzičku numeru “Diamonds are a girl’s best friend“.
Nisu svi dijamanti istog kvaliteta, ali cene ne moraju da to odražavaju. Naime, prodavci često i lošije dijamante prodaju po veoma visokim cenama, jer je veliki deo cene dijamanta upravo njegova simbolična vrednost, a ne realna.
Ono što je zapravo najveći problem vezan za dijamante, jeste tzv. “krvavi dijamant” – naziv za dijamante koji dolaze iz zaraćenih afričkih područja koji se prodaju kompanijama za trgovinu dijamantima, a od zarade se finansiraju građanski ratovi.
Ljudi koji rade u rudnicima dijamanata za toliko malo novca da se jedva može nazvati platom i u užasnim uslovima, svakodnevno rizikuju život, jer drugog posla za njih nema.
Imajući ove podatke na umu, dijamant nikako ne može biti simbol ljubavi i večnosti, kako naivno veruju milioni ljudi. Dijamant je postao simbol rata, krvoprolića, stradanja, eksploatacije i zarađivanja na tuđoj muci, krvi i znoju.
edukacija.rs / besnopile.rs / linkedin.com
