Svi smo to uradili bar nekada. Izazivam vas da mi kažete ili nađete bar nekoga ko bar jednom u svom životu nije podlegao kežual kleptomaniji…
Pre par nedelja prijateljica me zvala da se pohvali kako je kupujući preko interneta naručila i platila jedan par pantalona, a na adresu su joj stigla dva. „Kakva divna greška“, cvrkutala je. „Napokon da i ja nešto dobijem gratis“. „Vratićeš ih, zar ne?“, začula sam biblijski glas pravednika koji se potpuno nekontrolisano oteo iz mene.
Očigledno, zbunila sam obe. Nju, jer nisam sa oduševljenjem pozdravila njenu malu pobedu, sebe jer sam kao iz topa izrekla moralnu parolu. „Naravno da ne“, odgovorila je. „Znaš li ti koliko puta su mi na adresu poslali nešto što je izgledalo potpuno drugačije od onoga što su reklamirali? Ovo smatram nadoknadom za svu prethodnu duševnu bol koju su mi naneli“. Usledio je maratonski dijalog na temu principijelnosti u kome sam sama sebi dodelila ulogu neprikosnovenog etičkog svetonazora, samo zato što me to u tom trenutku zabavljalo i samo zato što sam to mogla. Da sam bila na njenom mestu, šta bih uradila?
Hm… Ukoliko bih, ipak, odlučila da ih zadržim, pravdala bih se time da nemam vremena da se bakćem procedurom vraćanja robe i verovatno bih njihovu grešku i sama pravdala kao kompenzaciju za sve prethodne propuste i slično, ali da sam odlučila da ih zadržim, da li bi to značilo da sam krađi sklona ili sam (samo) oportunista koji kapitalizuje tuđu grešku? Ovo drugo zvuči blaže, ali u suštini svelo bi se na isto. Neko je oštećen jer sam ja svojom slobodnom voljom tako odlučila.
Realno, osećaj trijumfa moje prijateljice je isti kao onaj kada vam kasirka koja simptomatično nema pet dinara jednoga dana greškom vrati kusur veći od sto dinara. Iako bi prvi impuls bio „super, pogrešila je“, usledila bi misao „jadna žena, ona će to morati da nadoknadi iz svog džepa“, a onda i zaključak „svakoga dana mi zakine po pet dinara, to verovatno radi i drugima“…
Odmah da se razumemo, ovo nije priča koja glorifikuje profitiranje nad tuđim greškama ili još gore krađu, nego najiskrenije moguće samopreispitivanje.
Priznajte, koliko puta ste i sami pali u iskušenje? Mala divna stvar vas posmatra sa police i nagovara vas ne da je kupite, nego da je, kad niko ne gleda, strpate u džep i ponesete sa sobom. Uzbuđenje, strah, poziv na avanturu… Koliko puta ste popustili ovakvoj želji? Da li je superego u poslednjem trenutku nadvladao id? Sigurno da jeste. Odrasli smo ljudi i era krađe žvaka iz samoposluge samo da bismo dokazali ostalima u društvu da smo buntovnici odavno je prošla. Osim toga, niko normalan ne voli da samog sebe smatra lopovom. Pa, ipak, svesno ili nesvesno „pozajmljujemo“ časopise iz frizerskih salona, skidamo filmove pomoću torrenta, čaše i pepeljare iz restorana smatramo besplatnim suvenirima, upaljači i hemijske olovke nekako uvek sami zalutaju u naše džepove, a u supermarketima se ponekad ponašamo kao za švedskim stolom (ovde zrno-dva grožđa, onde trešnja, tamo malina… jer to „nikoga neće povrediti“). Jamie Oliver se sa tim sigurno ne bi složio. Zahvaljujući restoranskim kolekcionarima on svakog meseca ostane bez 30.000 salveta. Da li se ti ljudi osećaju kao lopovi? Sigurno ne. Krađe se gnuša sav normalan i pošten svet (kako i treba da bude), ali takvo ponašanje čak i oni najmoralniji uspevaju sebi da oproste i to je, kažu stručnjaci, normalno. Dan Ariely, profesor psihologije i bihejvioralne ekonomije na univerzitetu Duke u SAD u svojoj knjizi The (Honest) Thruth about Dishonesty, kaže: „Varamo do one mere koja nam dopušta da u svojim očima ostanemo razumno poštena osoba.“ Stepen tog poštenja očigledno zavisi od nas samih.
Čak nam i biologija nudi objašnjenje zašto ponekad popustimo „niskim strastima“. Razlog se krije u delu našeg mozga zaduženom za samokontrolu, frontalnom korteksu. Sudeći po časopisu American Journal of Psyhological Science, zbog umaranja mozga naša averzija prema laganju i krađi opada tokom dana, čineći nas podložnijim nepoštenju posle podne nego ujutru. Ali kada naša mala zlodela postaju kriminal?
