Svako je od nas barem jednom u životu bio predmet nekog trača. Ako nismo, verovatno nam iza leđa govore da smo previše dosadni da bi neko uopšte pričao o nama… što je opet trač.
Da li ljudi uopšte više razgovaraju između sebe ili se sve svodi na tračarenje?
Kada vam se posljednji put dogodilo da ste imali konstruktivan razgovor u kojem ste uspeli da rešite neki svoj problem, a da pri tome niste pričali ružno o nekome drugom?
Da li su ljudi uopšte sposobni da se bave sobom umesto tuđim životima?
Kada čujete trač o nekoj osobi, to doslovno menja vaše mišljenje o njoj, bilo da je informacija koju ste dobili istinita ili ne. Vi svesno teško možete da utičete na to.
Negativni trač menja i način na koji posmatramo određena lica, kako tvrdi studija objavljena na jednom naučnom portalu. Rezultati su pokazali da je mozak ljudi naštimovan da reaguje na trač.
Istraživači smatraju da je ogovaranje pomoglo ranim ljudima da napreduju. U to vreme tračarenje je bilo veoma korisno. On je mogao da vam pomogne da odredite da li vam je neko prijatelj ili je obični prevarant – smatra Lisa Feldman Barrett, profesorka psihologije sa Univerziteta Northeastern i autorka studije.
Barret je deo tima koji je proučavao kako trač utiče ne samo na ono što znamo o nekoj osobi, već i šta ćemo osećati prema njoj. Time je dokazala da informacija iz „druge ruke“ koju dobijemo o nekoj osobi može snažno da utiče na naše mišljenje i osećanje prema njoj, hteli mi to ili ne.
Tim istraživača je želeo da pronađe odgovor i na sledeće pitanje:
Jednom kad stvorimo određene predrasude prema nekoj osobi, da li je moguće da je ikad više vidimo drugačije?
Volonterima su pokazivali slike nepoznatih ljudi. Uz neke su stavili negativne, a uz druge pozitivne tračeve. Onda su posmatrali kako mozgovi tih ljudi reaguju na slike.
Ispostavilo se da je mozak više fokusiran na lica uz koje je vezan negativni trač.
Rezultati pokazuju da smo naštimovani da više pažnje posvećujemo osobi za koju nam je rečeno da je opasna, neiskrena ili neprijatna.
Sa stanovišta evolucije, ovo i te kako ima smisla. To je omogućavalo ljudima da se klone neprilika i povećaju svoje šanse za opstanak.
Profesor psihologije s koledža Knox u Galesburgu otkriva:
Bio sam poprilično uzbuđen pre nego što sam video rezultate istraživanja. Celog života slušam od drugih da ogovaranje nije neka posebno teška karakterna mana. Da je to jednostavno deo nas. Sada, kada imamo rezultate istraživanja u kojem je očigledno da ogovaranje utiče na mnogo dublje sfere društva, oduševljen sam i smatram to gotovo biološkim događajem koji postoji zbog evolucijskih razloga.
Učenje kroz lično iskustvo je suviše sporo, a u ona davna vremena je bilo i izuzetno opasno. Trač nas je tako spasavao nepotrebnih rizika u traženju partnera i identifikovanju neprijatelja.
Danas ipak, ljudi koji imaju povećani interes za teme ko spava s kim, ko je kome prijatelj, kome možeš verovati a kome ne, uvek preteraju u tome i nikada ih nije briga kakvu štetu čine takvim svojim ponašanjem.
Na kraju, možemo zaključiti da je ogovaranje, odnosno deljenje konstruktivnih informacija o drugim osobama potrebno kako bi smo se međusobno pomagali i štitili jedni druge od opasnih, prevrtljivih i lažljivih osoba. Međutim, isto tako je važno da preuzmemo odgovornost za ono što silazi s naših usana, pogotovo ako iznosimo laži o nekome zarad nekog našeg svesnog ili nesvesnog cilja.
Svako sam, na svom ličnom polju, svakodnevnim odlukama utiče na budućnost svih nas.
matrixworldhr.com
