Dalje sledi “davanje” slobode toj drugoj osobi. Ovo je uslovno rečeno, jer mi nemamo moć nad tuđom slobodom. Davanje slobode u stvari znači da shvatimo da, jednostavno, ne misle svi kao mi i da je potrebno da sklonimo zavese sopstvenih uverenja koje smo “nakačili” na tuđe misli. Jednostavno, ne doživljavaju realnost svi isto kao mi i svako ima pravo da na nju reaguje kako želi. Mi to ne možemo kontrolisati. Tako pokazujemo da poštujemo druge.
Sledeća faza je prihvatanje sopstvene odgovornosti za to što se desilo. Analiziramo postupke drugog, ali bi najbolje bilo da analiziramo sebe, ne da bismo se optuživali ili kritikovali već da pronađemo šta je u našem ponašanju dovelo do takve reakcije druge osobe, šta smo uradili a šta ne a sve u cilju da na bolji način spoznamo sebe i naučimo nešto novo. Kao što je ljubav i počela sa dva aktera, tako se i završava. Kada spoznamo sopstvenu odgovornost, to može da bude ključan uvid ne za odnos koji je već prekinut nego za naše ponašanje u budućnosti, jer u celoj priči našeg života glavni junaci smo mi. Kada to shvatimo, lakše ćemo polako prelaziti iz stanja bola u fokusiranje na sebe (ovde sve dolazi u obzir, od gledanja fotografija iz detinjstva, kontakata sa porodicom i prijateljima do pronalaženja novih poslova, hobija i stvaranja veće empatije, radnih navika u već postojećim poslovima, uglavnom, sve što je direktno vezano za nas).
Imajmo u vidu jednu stvar, ma koliko bila “strašna” da se prihvati (ali je isto toliko i nepogrešivo tačna) – svaka destrukcija ili autodestrukcija u ovim slučajevima je direktno povezana sa našom sujetom. A sujeta nikako nije ljubav, nije ni otpuštanje, naprotiv, ona će pokušati tim negativnim akcijama da nas veže za sebe i ukorenjenost u sopstvenoj rani.
Opraštanje je razumevanje
Kada duboko u sebi razumemo drugu osobu, stavimo se u njen položaj, osetimo to što je osećala i mogla imati na umu, shvatimo da je uradila najbolje kako je umela u tom trenutku, da je krenula dalje kako je jedino znala i kako joj je odgovaralo i da su njeni razlozi podjednako jaki i važni kao i naši, onda se odvajamo od sopstvenih potreba i razumemo drugog. Kada se to desi, srce je bukvalno na širokom putu isceljenja! Opraštanje je prava snaga, sve ostalo je slabost našeg uma. Kada stvarno i bez laganja sshvatimo da je taj najveći bol, taj najgrozniji odlazak bio naša najveća šansa da se promenimo i da se, na primer, slegne sve što nas je ta osoba učila (izgleda da je često potrebno odvajanje da bi informacije došle direktno u naše telo i srce i da bismo konačno shvatili) onda dolazi i zahvalnost. Prvo toj osobi, što je uopšte bila u našem životu, što smo imali priliku da je volimo neko vreme (ništa nas ne sprečava ni da je volimo kao biće, jedinku, dušu i dalje, iako nije fizički tu), zahvalnost na svemu što nam je pružila (uvek ima nečeg pozitivnog), a drugo, posebna zahvalnost ako nas je naučila važnim lekcijama. Onda dolazi zahvalnost celokupnoj “igri” jer bez tog načina ne bi došlo do promena u nama.
Ne znam da li je osoba koja je meni nanela bol još uvek u situaciji koja me je dodatno povredila, i sama sam prošla kasnije kroz nova iskustva, ne znam ništa, samo znam da mu nisam neprijatelj i da sam žarko želela da mu čestitam rođendan. “Hvala ti do neba”, odgovorio mi je. Ne umem opisati količinu svetlosti i ljubavi koju sam osetila u grudima. Sasvim bezuslovnu! Voleti dušu onog ko nam je, naizgled, učinio nešto nažao (a nije, jer niko nije odgovoran za naš doživljaj bola i ostavljenosti do mi sami, jer smo u svakom trenutku odgovorni za svoje reakcije), voleti njegovu suštinu, koja nije njegova namera, voleti ono što smo imali, sva iskustva kojima nas je naučio – to je zaista veličanstveno. Osetiti da sa druge strane sms prepiske stoji čovek koji takođe drhti zbog razgovora i ko, bez obzira na to da li je sam ili ne, brine za mene i voli me kao prijatelja, biće, osobu sa srcem (kao i ja njega, bez obzira na sve) je nešto što ću pamtiti celog života. Mislim da se to zove oproštaj. Celokupni. Njemu, sebi, svemu.
