Kako uopšte možemo da znamo koji smo to deo nas otcepili, kako da prepoznamo nešto što je nekada bilo deo nas, a godinama već nije?
Mi uopšte nemamo pojma da smo nešto otcepili, niti šta je to. Za sebe smo kreirali drugu realnost. Otcepljenje dela duše dešava se na kraju neke traume. Da bismo saznali koji je to deo otcepljen, krećemo od simptoma, radimo na način sličan parangalu kod ribara. Vadimo parangal malo po malo, bez ideje šta je to što vadimo, vidimo da se nešto nahvatalo, ali ne znamo šta je. Ali kako vadimo parangal, isplivavaju slojevi koji nikad ne bi isplivali i koje nikad ne bismo detektovali da nismo išli metodom korak po korak. Takvom metodom – ono što je naizgled nespoznatljivo i što se čini da ne postoji, postane kristalno jasno.
Kada radimo sa ograničavajućom povezanošću, prvo se usmeravamo na temeljnu emociju i fiziološki simptom koji imamo. Potrebno je da lociramo mesto na telu gde se na primer nalazi emocija. Mi tom problemu dajemo boju i oblik i tada stupamo u komunikaciju sa njim. Recimo da je u pitanju ljutnja. Pitamo je da li je ona samo naša ili je delimo sa još nekim. Ako je delimo, znači da je reč o povezanosti i zatim analiziramo povezanost i određenom metodom rastvaramo sve elemente povezanosti – telesna stanja, misli, emocije, zaključke, ograničavajuća verovanja.
Rad sa unutrašnjim detetom
Gledamo šta nam je neostvarivo dok smo tako toksično povezani s drugom osobom, i zatim posmatramo od čega smo morali da odustanemo da bismo održali povezanost. Nekad nam je jasno, nekada ne. Mi zovemo taj otcepljeni deo da se vrati i stane između nas i druge osobe. I obično čovek veoma lepo vidi šta je to. Ako ništa od ovog ne daje rezultate, poslednja opcija je jednostavno detektovati kad se ta toksična povezanost dogodila, u kom dobu je nastala. Onda pozovemo sebe iz perioda u kom je nastala trauma, i to će biti taj otcepljeni deo. Vrlo često je otcepljeni deo dete, koje je zaostalo u svom emocionalnom razvoju u uzrastu kada se ograničavajuća povezanost dogodila.
Iako je to dete, moramo mu posvetiti dodatnu pažnju. Ne možemo da ga integrišemo kao povređeno, uvređeno dete, nego je potrebno da mu u mašti kreiramo idealne životne okolnosti do našeg sadašnjeg doba. Na optimalan, “bezobrazno” srećan način. Kada taj deo sazri na takav način, to je obično neka superiorna varijanta nas. Tek tada integrišemo otcepljeni deo.
U klasičnoj psihoterapiji kada se dođe do određene dijagnostike postavlja se pitanje šta i kako dalje, šta činiti sa unutrašnjim povređenim detetom, ali jasnog odgovora na ova pitanja nema. Kako se konkretno prema vašoj metodi radi sa unutrašnjim detetom?
Ako je otcepljeni deo dete mi moramo da mu omogućimo optimalan razvoj u svakom trenutku. Dakle, sada – jer nikad nije kasno imati srećno detinjstvo, treba da pitamo dete šta je ono što želi. Kakve roditelje želi, na primer, oni mogu biti likom kao naši, a mogu biti i sasvim drugačiji, ali bitno je da budu za njega savršeni. Tom detetu ne namećemo bilo kakve društvene norme, kad ono malo poraste ponovo ga pitamo šta je ono što sada želi, pa mu to ispunimo. Nema nikakvih ograničenja.
Ako dete napuni sedam godina i neće u školu, u ovom filmu dete ne ide u školu. U ovom procesu se mogu u potpunosti osloboditi svoji potencijali. I kada reintegrišemo takav deo koji je u našoj mašti sasvim ostvaren, mi zapravo sebi vraćamo jedan značajan deo lične moći, i to instaliramo u svoju svest i podsvest. Od sada pa nadalje mi koristimo mehaničku prirodu podsvesti koja sada radi u našu korist. Dok je podsvest do tog trenutka radila kao neki loš program, koji je kao pokvarena ploča, sada će automatski – mehanički krenuti u drugom smeru. To znači da kada mi integrišemo takav jedan deo zajedno sa svom njegovom snagom, energijom i sposobnostima, mi tražimo i pronalazimo njegove praktične primene u svakodnevnom životu. Čak tom delu u početku dozvoljavamo da preuzme primat, kao neko novo ja. Ali nakon toga više nije potrebno da se njime bavimo jer on automatski radi za nas.
Evo i primera: radio sam sa jednom ženom od 37 godina, koja nikako nije uspevala da ostvari uspešan partnerski odnos. Privlačila je tipove koji joj nikako nisu odgovarali, koji nisu bili za stabilnu vezu. I otac i majka ove žene su bili alkoholičari, s tim da je otac bio i agresivan. Transformisali smo ograničavajuće povezanosti sa oba roditelja, i u tom procesu smo reintegrisali čitav niz otcepljenih delova i pitate se šta se dogodilo? Ona nije ništa bitno promenila u svom ponašanju i životnom stilu, međutim drugačije je zračila. Posle šest meseci mi se javila i pitala me: “Šta si to učinio sa mnom? Pre sam ja trčala za tim tipovima koji su me tretirali k’o krpu, sad imam red ispred vrata.”
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANICI …
