Većina nas se makar jednom našla u sledećoj situaciji: završili školovanje, radili tu i tamo po neki poslić na crno, a onda smo rešili da konkurišemo za posao u nekoj ozbiljnoj firmi, što je zahtevalo sastavljanje CV-ja.
Trenutak pre nego što kliknemo “send” obavezno se tu nađe neki stariji i iskusniji prijatelj koji nas zaustavlja u tome sa sledećim savetom: “Okiti malo taj CV, neće ti takav proći.”
Gledamo ga kao da je pao s marsa, jer smo već iščitali sve pravilnike i članke kako se CV piše i šta nikako ne treba raditi i kako takve kao što je on odbijaju na keca i sa osmehom na licu i samopouzdanjem u srcu odgovaramo: Tu sve lepo piše, pa neću valjda da lažem da znam nešto što ne znam.
Naivno se prijavljujemo na konkurs iščekujući da će baš nas pozvati na razgovor, jer imamo i znanja i motivacije za dato radno mesto. A onda se jednostavno ne desi ništa. U najvećem broju slučajeva ne dobijemo nikad nikakvu povratnu reakciju, a oni “srećniji” bivaju udostojeni kratke generičke poruke da im takav kadar trenutno nije potreban…
Onda nakon nekoliko meseci na ulici sretnemo nekog starog poznanika koji je dobio posao u toj istoj firmi (ipak je ovo mala bara), iako pouzdano znamo da je uvek bio gori (ili nikakav) stručnjak u datoj oblasti od nas. Odlučujemo da se više nikad ne igramo iskreno i fer.
Počinje pisanje našeg prvog književnog dela iz roda fikcije zvanog “Moj CV”, kopamo po imeniku ne bismo li našli nekog poznanika na odgovornoj poziciji koji može da doda još koju lepu reč o nama. Bivamo pozvani na jedan razgovor, pa na drugi… i konačno upadamo u neku firmu gde prve mesece provodimo pognutog nosa u strahu da neko ne traži od nas da slučajno radimo sve ono čime smo zakitili svoju biografiju…
