„Ne treba svako ko ima matericu da ima dete, kao što ni svako ko ima glasne žice ne treba da bude operski pevač.“- Glorija Štajnem
Prvo, želim da razjasnim nešto: kada dođe do teme rađanja dece, ja sam neutralna. Nemam posebnih osećanja ni želja u vezi dece u ovom razdoblju mog života. Ograđujem se. Ja stvarno ne znam šta želim u ovom trenutku u mom životu. Dakle, neću se previše zamarati time i videću gde će me plima odneti.
Ali šta je s drugim muškarcima i ženama? Šta kada neko ne želi da ima decu, naspram želje za tipičnom porodicom? Kada vam neko kaže: “Ja ne želim decu” koja je vaša prva reakcija?
Ako ste kao većina ljudi, shvatićete takvu izjavu kod žena kao znak sebičnosti. Ako ste kao većina ljudi, doživljavaćete ženu bez dece kao usedelicu, a muškarca bez dece kao zavodnika ili “neplodnog muškarca.”
U stvari, naša uverenja oko začeća i odgajanja dece su vrlo iskrivljena i neuravnotežena. Ukorenjeno je uverenje da je smisao života pronaći posao, venčati se, imati decu, raditi do 60 – te godine i otići u penziju.
Čini se da smo još uvek zaglavljeni u razmišljanju iz 1950. godine kako bi život trebalo da izgleda. Mi verujemo kako je želja da nemamo decu narcisoidna, neprirodna i jadna. Je li zaista život odrasle osobe neminovno rezervisan za podizanje dece?
Moramo istražiti drugu stranu jednačine.
Izbor je vaš
Ceo naš život doživljavamo ogromne, ali često suptilne oblike pritiska. Suočavamo se s pritiskom da budemo moderni, da se svidimo drugima, suočavamo se s pritiskom oko zaposlenja i obrazovanja, suočavamo se s pritiskom da ispunimo očekivanja naših roditelja, suočavamo se s pritiskom da budemo mladi i lepi … i naravno, suočavamo se pritiskom ukalupljivanja života u ono što društvo smatra “prihvatljivim” i “normalnim”.
To, neopozivo, uključuje i rađanje dece. U stvari, od malih nogu je snažno prisutno uverenje kako je podizanje dece naša sudbina u odraslom dobu. To uverenje se odražava posvuda oko nas: u novinama, u filmovima, u televizijskim emisijama, u knjigama, časopisima i u našim svakodnevnim životima; u našim prijateljima, članovima porodice, rodbini i poslovnim partnerima.
Naši prijatelji i poznanici stalno pitaju: “Kada ćeš imati decu?”, naši roditelji pitaju “Kad ćeš mi dati unuke?”. Teški teret očekivanja i zahteva drugih ljudi da imamo decu povećava se kako postajemo stariji. Žene se posebno suočavaju s ogromnim stresom oko začeća kada njihov biološki sat počinje da otkucava.
Sve u svemu, možemo da nosimo teški teret zastarelih ideala koji nekim ljudima donesu puno žaljenja i finansijskih poteškoća. Mnogim ljudima je dete pravi vrhunac života. I to je savršeno u redu.
Na jednoj strani jednačine ljudi žele da imaju decu kako bi:
– Ispunili svoju želju da brinu za nekog
– Nastavili porodično ime
– Pronašli smisao u životu
– Pronašli društvo
– Imali nekoga da mu ostave životna blaga nakon smrti
– Posredno uživali (kroz njihove radosti i postignuća)
– Imali nekoga kraj sebe kada budu umirali
Ali, s druge strane jednačine, ljudi ne žele da imaju decu zbog:
– Moralne brige, kao što je želja da ne dovede dete u svet pun okrutnosti
– Prenaseljenosti
– Finansijskog pritiska
– Finansijske i lične slobode
– Uverenja da neće biti prikladan i dobar roditelj
– Loše genetike (fizičke ili psihičke bolesti)
– Već su pronašli smisao i ispunjenje u životu
Kao što možete videti, obe strane jednačine su legitimne. I obe strane imaju jednako plemenite i nečasne razloge. Ali zašto još uvek imamo crno – belu perspektivu kada neko ne želi da ima decu?
