Nedelja posle Vaskrsa puna je lepih narodnih običaja i verovanja. Vaskrs se proslavlja tri dana, današnji dan prvi je radni, kada se vernici vraćaju svom uobičajenom životu, a na selu poslovima u domaćinstvu i oko stoke.
Današnji dan neki nazivaju garavom sredom, a drugi svetlom jer su naši pradedovi i dedovi verovali da večeras obavezno treba gledati u nebo čekajući – znak!
Naime, verovali su da ako večeras nebo bude bez oblaka, vedro i zvezdano, godina će biti rodna. Ako bude oblaka, godina do sledećeg Vaskrsa biće godina bede i oskudice.
U užičkom kraju, pak, veruju da ko večeras ugleda zvezdu padalicu biće baš srećan u narednoj godini, ali veruje se i da oni kojima je neko nedavno umro obavezno večeras treba da pogledaju u nebo jer će tamo videti kako sa neba pada zvezda koja je “pripadala” preminulom.
Na drugom kraju Srbije, tačnije u Banatu, na ovaj dan nekada se seoskim šorovima kretala vesela povorka matorih momaka – neoženjenih muškaraca do 30 godine – koje bi pratili svirci. Oni bi za sobom vukli panj. Ovaj divan običaj održao se u selima do početka Drugog svetskog rata, a neženje bi bile javno prozvane što se ne žene odnosno bili su nagaravljeni, nacrnjeni.
Ako je verovati narodnom znamenju, sudeći po vremenskim (ne)prilikama, pred nama je jedna teška godina. Zabelela se Srbija usred aprila kao da je januar i to baš na Garavu sredu! Mnogi nisu verovali da posle onako toplog razdoblja može da nas iznenadi pravi sneg i to posle Vaskrsa. Narod na ovo nikako ne gleda kao na dobar znak. Sneg u aprilu može i ozbiljno da naškodi usevima – pogotovo su ugrožene jagode i maline.
Sinoć su se zabeleli Tara, Zlatibor i Kopaonik, a jutros je snežno iznenađenje dočekalo Novosađane…
Ipak, nije sve sasvim crno. Po narodnom verovanju, sreda je vrlo povoljan dan, a pogotovu mlada sreda, za svaku ljudsku delatnost i preduzimanje važnih koraka. U nekim predelima je ovo varovna sreda, koja se naziva vodenom, jer je posvećena vodenoj stihiji – da ne uništi useve i letinu, što se u vreme prolećnih kiša često dešavalo.
U prošlosti se mnogo pazilo na to da se ljudi uzdržavaju od svake zlomisli i lošeg dela. Pogotovu sredom, jer ko zgreši u sredu – greh mu ostaje do sudnjega dana.
Ovo narodno verovanje je zasnovano na činjenici da među svetiteljima jedino Sveta Sreda nema crkvu koja joj je posvećena, pa se stoga grešnik nema gde ispovediti i tražiti oprost greha. Ko zgreši sredom, greh mu zauvek ostaje. Ne postoji crkva Svetoj Sredi posvećena da se ima grešnik gde ispovediti i pomoliti.
