Ima dana kad se sve čini sjajno – međusobna energija je dobra, opušteni ste, odlično se nadopunjujete, osećate da volite i da ste voljeni. Onda dođu oni drugi dani – ta predivna osoba s druge strane kao da je stranac – reaguje drugačije, ne rezonuje s vama, komunikacija teče teško ili nikako. Zar je to ista osoba? Zar je to isti odnos? Šta se događa? Odjednom više nismo sigurni – idemo li u pravom smeru? Da li se uopšte razumemo? Da li je to ljubav ili se samo zavaravamo? Da li smo ipak previše različiti?
Naš um započeo je svoju omiljenu igru, a ego mu zdušno pomaže – počinjemo da analiziramo, seciramo i pretpostavljamo. To je trenutak kad um treba umiriti i oslušnuti svoj unutarnji glas koji se ne nalazi u glavi već, pogađate – u srcu, piše Vlasta Carević. Pravo pitanje glasi:
1. Rastemo li i dalje zajedno?
Suština odnosa je uzajamni rast no on se ne postiže samo kroz razumevanje, zajedničke interese i sklad koji ostvarujete u odnosu. Naravno, svi težimo takvoj harmoniji i u njoj se zaista razvijamo i napredujemo. Ovde je interakcija fluidna, teče i mi zajedno plešemo uigranim koracima, uživamo u plesu, prepuštamo se muzici i ne razmišljamo o sledećem koraku, on dolazi sam. Ali šta kad koraci zapnu? Sapletemo se, nagazimo sebe na prste, izgubimo ritam a ples postane nezgrapan? Da li je to prilika za rast? Još i više! Upravo u takvim razdobljima možemo ubrzano rasti jer koristimo unutrašnje resurse – razumevanje, strpljenje, prihvatanje, podršku, saosećanje, hrabrost, odlučnost, veru. Kada sve te resurse upregnemo, događa se ne samo rast već prava ekspanzija! Ako smo zaista posegnuli za svim tim resursima a rast se više ne događa, možemo mirne duše razmišljati o nekom drugom putu i pustiti partnera da ide svojim.
Ali ovde takođe lako možemo upasti u zamku – da li dobijam dovoljno? To je najčešća zabluda u shvatanju ljubavi. Umesto toga, zapitajmo se sledeće pitanje:
2. Šta ja donosim za sto?
Šta činim da moj partner raste uz mene? Da li lako bežim u ulogu žrtve (više dajem nego što primam) ili ostavljam prostor za misao – mogu li dati više? Mogu li drugačije? Kako bi u ovoj situaciji postupila JA kada bih bila potpuno srećna, mirna, ostvarena, ispunjena radošću i zadovoljstvom? Šta bi takva JA učinila a da sadašnja JA trenutno ne čini? Takva pitanja nam šire percepciju i omogućuju da na trenutak izađemo iz svog skučenog JA i promatramo sebe u kontekstu- boljeg JA, višeg JA, ostvarenijeg JA. Jer kad pogledamo unatrag, lako ćemo uočiti da današnje JA nije isto kao pre pet godina, nije isto kao pre mesec dana, nije isto kao juče. Svaka situacija i svako iskustvo nas iznova oblikuje i transformiše. Ako više nemamo unutrašnji poriv za davanjem, ako mislimo da smo na sto stavili sve, tada se naša priča verovatno završila. I treće pitanje:
