U celom svetu se u poslednje vreme vodi žučna polemika oko toga da li je društveno prihvatljivo da žena podoji svoje dete u javnosti, jer dobar deo nije oduševljen tom idejom. Slična situacija je i kod nas i u okruženju, a ovo je priča jedne Hrvatice koja više nije želela da ćuti o tome
Čitam te nagomilane napise o sisama u javnosti i dojenju i gađenju i skrivenim kamerama s glumljenim dojenjem i policajkama koje podoje tuđe dete pa su heroine, a kad mama podoji svoje dete onda zaslužuje zgražavanje javnosti i ne verujem. Jednostavno ne verujem.
Kuda ovo društvo vodi kada se čak i po ovakvim stvarima toliko pljuje i kako onda možemo da očekujemo da će naša deca živeti u normalnom svetu? I dok oni snimaju skrivene kamere čisto da bi videli reakcije ljudi rade zapravo još goru stvar, jer nijedna žena, barem one koje ja znam neće tek tako da sedne na klupicu prometne ulice i da nahrani dete. A znate li zašto? Zato što je i bebi i mami ipak potrebno malo više mira od prometne ulice, gomile šetača i eventualnog napasnika koji napada valjda zato što nije usput video više nego što je poželeo.
U svojih 30 i kusur godina samo sam jednom u životu na svoje oči videla dojenje u javnosti i bila je to Romkinja koja se udobno smestila u tramvaju, nataknula svoju bebu na sisu da bi u miru mogla da pojede svoj miomirisni burek s mesom. I nije mi smetala činjenica što je izvalila sisu usred tramvaja, jer sisu realno nisam ni videla osim što sam po pozi bebe i po tišini shvatila da se uhvatila te sise. Smežurane ili jedre, nemam pojma, jer mi nije padalo na pamet da buljim i proučavam, jednostavno sam okrenula glavu i nastavila da se truckam u svojim mislima. Osim što mi je pritom samo malo smetao smrad njenog bureka. Da je samo jela taj burek kao i masa drugih ljudi u tramvaju, taj bi mi događaj jednostavno bio izbrisan iz pamćenja. Naknadno, naravno. Jer miris mi je ostao puno duže u očima od slike komadića sise u mislima.
Ovako mi se ovih dana vratila ta slika, te bebe i te sise koju nisam ni videla i to zato što je javnost krenula s drvljem i kamenjem na sve te nesretne sise. I dođe mi da se pitam. Plastična sisa je znači okej. Nju smemo da vidimo jer je ona od plastike i lepa je onako obla za stiskanje. To je okej. Gde god da pogledamo to je okej. Jer dok god je sisa stvorena za frajere da je stišću, gnječe i cuclaju, to je onda okej, to može da se izloži na izvol’te i niko neće reći ni reč jer će ostati bez teksta verojatno. Ali ako neka mama negde sramežljivo izvuče taj komad mesnate kože i brže -bolje ga prekrije svojom bebom – ne to nije okej.
