Treća faza: Zamalo da mi slučajno izleti “Volim te”
Hvatam sebe u situacijama da mu zamalo to kažem dok spuštam slušalicu, ili ga ljubim za rastanak… Već sam na ivici nervnog sloma i plašim se da zaspim da ne bih tako nešto izbrbljala u snu.
Potpuno sam iscrpljena od konstantnog uzdržavanja da mi te dve reči ne izlete. Što se mene tiče, one su već dobile oblik, težinu, konstantno rastu i svakoga dana prete da će jednostano ispasti napolje.
Umrla bih od blama da mi se to desi…
A on govori da je opčinjen mnome, da mu je divno samnom, da je opsednut… sve je to nekako prihvatljivije nego da jednostavno izusti pravu stvar i stavi tačku na ovu agoniju. Ne kapiram.
Četvrta faza: Nameštam situacije da izgovori to…
Još uvek nisam totalno očajna, ali je nestrpljenje već neizdrživo.
Osećam se ljigavo i odvratno što nekako uvek nameštam situaciju i navodim ga da konačno izjavi ljubav i spasi me odlaska psihijatru.
Zašto mu treba toliko?
Izgovaram gluposti tipa “Baš volim tu tvoju majicu”, ili “Da li i ti VOLIŠ kada ovako grmi?” – Čini mi se kao da uživa da me gleda kako se grčim.
