Naš slavni nobelovac je davne 1918. godine objavio ”Ex Ponto”, knjigu pesama u prozi koja je prava antologija mudrosti o životu, ljubavi, samoći, bolu… Njegova razmišljanja o temama koje muče svakog čoveka su i te kako aktuelna, iako su gotovo vek stara
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
Ljudi su u velikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe.
Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. – Lagan sam, lagan da poletim!
Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica tog tešškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima.
Teško je po dušu da osećanja koja su vezana uz događaje našeg života ne umiru zajedno sa tim događajima.
Najteže je čoveku kad sam nad sobom oseti samilost.
Nikad nas naša duša ne ostavlja. Ona prati telo na svim njegovim lutanjima, kao poziv i opomena, a u samoći čeka tiha, u strpljivoj ljubavi.
Tražim utehu, dozivam jadnu nadu, ali moje na smrt suđeno srce ponavlja svoju strašnu priču.
24 časa je u meni bio haos. Bio sam žrtva muka koje sam sebi zadavao. Po sto puta sam prešao sve skale duševnih patnja. Pohodile su me sve nesreće koje samo može zamisliti jedna mašta. Gresi, sumnje i kajanja. Bespomoćnost i strah deteta, nemir i očaj zločinca. Sve je prošlo dušom u 24 časa, a danas, sedeći sam za stolom, bi mi odjednom lako i svetlo u duši. Osmehnuh se i dočekah izbavljenje kao nešto što se samo po sebi razume. Jesu li ova 24 časa slika mog života?
O, Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i lepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvek boravi onde gde mene nema?
Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije: kako često nam baš to malo nedostaje?
Zašto misliš da sreću svoju uvek moraš prstima opipati? Zašto nikad ne iziđeš iz sebe?
Ma šta činio, ja se bola svog osloboditi ne mogu; tu nema bega i nema povratka, jer on je uvek poda mnom kao beskrajan ocean pod umornom pticom.
Sve, sve što se zove moje neka iščezne da budem čist, jak i slobodan.
Najgora nesreća i najstrašnija kazna mog života jest u tom što sam osuđen da živim sam.
I što pogledam sve je pesma i čega god se taknem sve je bol.
besnopile.rs
