Bio je sneg koji se topio po krovovima, a kapi su blistale na suncu. Ljudi su prolazili ulicama u svojim lepim odelima. Majka je sela pred školu pre školskog zvona. Majčine čizme bile su prljave i do kolena blatnjave, a suknja išarana zelenim cvetovima i poprskana blatom. Ona je čekala svog Jožu, donela mu je košulju i par novih čizama.
Umorna i gladna, ne želeći da rasitni deseticu da bi dala svom sinu.U školi je je zazvonilo. Iza velikih vrata izađe mnogo đaka. U toj gomili pojavio se i Joža. Videvši kako izgleda njegova majka sakrio se i prošao pored nje.
Njene noge su bile umorne ali je čekala do podne. Odlučila je pođe u njegov stan misleći da je bolestan. Popela se u stan iako su joj noge drhtale od umora. Joža je bio kod kuće, a kada se pojavila prišao joj je u susret.
Posle podne su krenuli u varoš da bi je otpratio kući. Sretao je svoje drugove, od stida je želeo da se sakrije i da naglas zaplače. Tistio ga je njegov greh, jer se stideo svoje majke. Hteo je i da joj to prizna, ali nije…
Kada je ona već odmakla Joža uzviknu – Majko! Ona se okrenula i tako se i oprostiše.
Otišao je kući, seo na veliki svežanj što mu je majka donela , sakrio lice rukama i jako zaplakao. Greh je ležao na njegovoj duši i sve suze isplakane nisu ga mogle oprati…
Ivan Cankar
