I za Dalibora i za Dejana doživljaj kliničke smrti označio je prekretnice u životu. Dalibor je imao 18 godina kad se susreo oči u oči sa smrću. Naime, događaj je, nažalost, bio splet nesrećnih okolnosti. Bilo je vruće, slično kao i ovog leta, pa je momak krenuo da se istušira.
Nije ni slutio da će tada doživeti nešto potpuno neverovatno!
“Osećao sam da velikom brzinom idem prema gore, kao da me usisava usisavač ogromne snage, slikovito rečeno. Doduše, nisam video belu svetlost, jer verovatno nisam otišao tako daleko. Povratka natrag se ne sećam, ali sećam se putovanja prema gore. Mogu reći da je tok svesti neprekinut, nešto kao kad tonete u san pa nemate osećaj prelaska, niti da se išta menja.
Međutim, ovde se zaista sve nastavlja u okviru logike, nema čudnih i nespojivih elemenata kao u snu. Ja sam znao da odlazim i osećao strah. Bio sam svestan da umirem, ali i da to ne želim. Kad su me oživeli, sada već uz prisustvo hitne pomoći, kažu da sam se tresao kao priključen na struju, neverovatnom frekvencijom i ponavljao:
Bože, živ sam. Ali, ja se toga ne sećam. Moje prvo sećanje počinje tek nakon nekog vremena provedenog u bolnici”, priča kantautor Dalibor Pročazka o svojem iskustvu kliničke smrti.
Inače, klinička smrt je prema definiciji zastoj srca, prestanak cirkulacije, prestanak dotoka kiseonika u sve vitalne organe, odnosno u čitav organizam, a pre svega u mozak.
Krenimo od početka. Dalibor je vrelog letnjeg dana krenuo da se istušira. Ali, bojler se, kasnije se ispostavilo, pokvario i puštao je plin, a prostorija je bila i sveže okrečena.
“Poslednje čega se sećam pre gubitka svesti jeste da sam, srećom, otvorio prozor. Ali, moj prijatelj navratio je pukim slučajem i čekajući neko vreme shvatio je da nešto nije u redu. Ključno je bilo što sam otvorio prozor, koji je dimenzijama toliko mali da nam ni danas nije jasno kako je moj prijatelj prošao kroz njega. Video je mene u nesvesti i uz pomoć deke koji se našao tu, reanimirao. Pulsa nije bilo neko vreme. Iz njegove perspektive neverovatno je da je celo vreme bio priseban i hladnokrvan, kao navođen. Međutim, došavši kući, kako nam je ispričao njegov tata, celu noć je od šoka periodično nekontrolisano plakao. Bili smo deca, 4. razred gimnazije”, priseća se Dalibor.
Dejan imao je, pak, 21 godinu kad se s prijateljima vraćao iz noćnog provoda i teško stradao u saobraćajnoj nesreći.
“Prijatelj je bio pijan i vozio jako brzo, a kako je zima bila opaka, a put zaleđen, auto je proklizao i smrskao dva mosta pored puta. Tada sam ja doživeo kliničku smrt. To me i spasilo, jer da je srce kucalo i pumpalo svežu krv u smrskan mozak, glava bi eksplodirala zbog pritiska, kako su mi lekari objasnili. Koliko sreće sam imao da se sve poklopilo?
Dok su me reanimirali, pao sam u jako duboku komu. Predviđali su da ću ako doživim jutro život provesti vegetirajući”, priseća se Dejan, koji danas često upozorava na opasnost vožnje pod uticajem alkohola.
Preživeo je noć i proveo mesec dana u takvom stanju, a onda je jednog dana počeo da se budi.
“Budio sam se pomalo tokom mesec dana, sve dok nisam postao svesniji života i samog sebe. Znate, prvih meseci nakon buđenja sam imao pamćenje kao riba. Desetak sekundi sam pamtio, a potom apsolutno ništa nisam znao. Paralelno s tim sam nosio pelene, učio da jedem, govorim, perem zube, sečem meso, žvaćem…
I da stvar još bude gora, ruke i noge su mi se skupile, pa su to sve razvlačili kao u starom veku drvenim rastezačama. I ništa me nije tako bolelo kao rastezanje udova. U tim trenucima sam spoznao dragog Boga. Ja, tada nevernik, odlučio sam da probam da se molim jer sam bio siguran da gore od ovog ne može. I počeo sam da se molim i molim i verujem da će manje boleti. Vremenom se to i ostvarilo”, otkriva mladi inženjer geotehnike.
Danas je on veliki pozitivac i optimista. I vernik.
Istančana intuicija
Naime, i za Dalibora i za Dejana doživljaj kliničke smrti označio je prekretnice u životu. Dalibor kaže da nakon toga ima izrazito istančanu intuiciju, drugačije doživljava ljude, ima uvid u njihove namere, misli, pa i njihovu podsvest.
“To je zaista naporno i nije jednostavno živeti sa tim. Oni koji me dobro znaju, moji prijatelji i najuža porodica, znaju o čemu govorim. Kao posledica toga usledile su godine traženja i lutanja, kao da sam sakupljao i ponovno lepio komadiće sebe. Uglavnom, u početku je to strašno i treba dosta vremena da se nauči kako se živi sa tim.
Moj život je stalno i intenzivno doživljavanje i intenzivno razmišljanje. Dok se ne dovede do nivoa shvatanja. Puno čitam i učim o svemu, pokušavam da spojim tačkice onoga što vidim. Naravno i neizostavno, puno stvaram i pišem i sviram. Sviranje, konkretno, mi je možda jedino mesto gde nema misli”, priča Dalibor.
Dejan, s druge strane, ovih dana aktivno traži posao. Ali, kaže, ima sve. I trči i pliva, diplomirao je je uprkos svemu.
“Kad bismo u ovom trenutku postali barem malo svesniji da smo prolaznici ovde, kolike bi svađe, netrpeljivost, besmislice i gluposti nestale. Treba živeti u službi savesti i bez straha”, zaključuje Dejan.
Kako to nauka objašnjava?
Za pacijente koji imaju iskustvo kliničke smrti uobičajeno je da to iskustvo postane prekretnica u njihovom životu:
“Iskustvo bliske smrti ljudi opisuju kao izlazak iz tela, kao pogled na svetlo u tunelu, kao susrete s mrtvima, neki kažu da vide sebe, na primer, na operacionom stolu. I da, svako to naglašava kao veliku prekretnicu u životu. Najčešće ljudi to dožive kao ponovno rođenje, kao priliku za novi, bolji život. Nisam razgovarao ni sa kim ko je kliničku smrt doživeo kao negativno iskustvo”, ističe psihijatar Miro Jakovljević.
“U postmodernoj nauci postoje dva smera: teistički i ateistički. Ovaj teistički je otvoren i duhovnim teorijama. Na primer, ljudi koji su na operacionom stolu doživeli kliničku smrt, izašli iz svog tela i gledali sebe i lekare oko sebe, čuli su i šta su oni govorili. Lekari su kasnije potvrdili te reči. Dakle, postoje istraživanja, podudarnosti, različita iskustva”, objašnjava stručnjak i dodaje da je to stanje izmenjene svesti.
Ima i pacijenata koji se ničega ne sećaju, samo mraka, ali se intuicija ipak menja.
“Sve je moguće. Moguće je da smo imali intuitivne sposbnosti i ranije, ali ih nismo koristili i nismo ih osvestili”, zaključuje Jakovljević.
aura.ba
