Pročitajte iskrenu ispovest A.J. koja je bila u vezi sa oženjenim mušakracem 25 godina.
Nije mogla da zamisli život bez njega…
Upoznala sam Sema 1981. kada sam imala 39 godina i prolazila kroz prilično nezgodan razvod. Suprug me je ostavio sa 14- mesečnom bebom i kako to obično biva, nija nam pružao nikakvu finansijsku pomoć.
Naravno, bilo mi je potreban dobar advokat i tako sam upoznala Sema.
Znala sam da je zauzet, bio je oženjen čovek sa dvoje odrasle dece, ali ja sam bila uplašena i usamljena. Ranjiva i veoma emotivna, ubrzo sam počela da razvijam osećanja prema njemu.
Iskoristila sam njegovu funkciju advokata i pozvala ga da dođe kod mene kući kako bi napravili dogovor.
Naravno, došao je i vrlo brzo smo se našli u mojoj spavaćoj sobi. Sledećeg trenutka počela sam da mu otkopčavam pantalone: dugme po dugme.
– Ne, samo ne to…– molio me je tiho svojim hrapavim glasom. thief of baghdadAli, svako njegovo „ne” zapravo je značilo: „nemoj da staješ”.
Počeli smo da se viđamo skoro svakodnevno, a posle dve godine poklonio mi je zlatni prsten na kome je bilo urezano „zauvek”.
Njegova supruga je samo jednom posumnjala da ima ljubavnicu, ali je uspeo da je smiri. Nikada ga više nije pitala za aferu.
Pitate se kako izgleda biti „druga žena”?
Mnogi prijatelji su me kritikovali zbog te uloge. Ali zapravo sam upravo tu ulogu umela najbolje da igram.
Oduvek sam bila „druga žena”. Kada je moja majka umrla, otac se ponovo oženio, ali njegova nova supruga je otvoreno pokazivala da joj se ne dopadam. To je uticalo na njihov odnos, pa me je otac zamolio da se „privremeno” preslim u hotel, (imala sam 15 godina) dok je on živeo u kući sa svojom ženicom.
Ponekad bi dolazio u hotel gde bi provodili vreme zajedno, a posle bi se vraćao u svoj dom.
Tako da sam, zapravo i tada bila druga žena. Nedovoljno dobra da budem prva.
Svoju vezu sa Semom videla sam kao priliku da preokrenem situaciju iz svog detinjstva i nadala sam se da ću vremenom ipak doći do „prvog mesta”.
Kako su njegove ćerke počele da se udaju i dobijaju decu, tako su i njegove porodične obaveze rasle, ali on je uvek nalazio dovoljno vremena za mene.
I posle 15 godina jednako sam bila zaljubljena u njega. Još uvek sam imala one leptiriće u stomaku i uživala u svakom trenutku koji bismo proveli zajedno.
Nikada nisam osetila takvu strast prema bilo kome.
Moj terapeut kog sam posećivala s vremena na vreme mi je rekao da ne bi trebalo da se toliko oslanjam na svoja osećanja. Bez obzira koliko mislila das u ona dobra za mene.
Ali ja sam ga toliko volela. Baš kao što dete voli svog roditelja. Ne, ne kao oca, već kao majku.
Jednog toplog popodneva, dok smo jeli sladoled u hotelu pitala sam ga šta će se dogoditi sa mnom ako on iznenada umre. Želela sam da dobijem potvrdu koliko sam mu važna, verovala sam da će me obezbediti i nakon svoje smrti. Ali, umesto očekivanog odgovora dobila sam nešto posve drugačije.
-Za tebe ću činiti sve što mogu dok sam živ. Ne želim da više vodimo ovakve razgovore – kazao mi je odsečno.
Povređena. Osećala sam se kao najveća glupača na svetu. Umesto da sam se sama izborila da nađem bolje plaćeni posao ili čoveka koji nije zauzet, ja sam se godinama oslanjala na njega. U svakom smislu.
Nakon nekoliko dana, nešto u meni se prelomilo. Rupu u mom srcu nije mogao da popuni niko osim mene. Naučila sam da volim sebe.
Konačno sam počela da zaista volim sebe, više nego bilo koga drugog i tada sam shvatila život.
Izašla sam iz onog našeg hotela i nastavila da koračam napred. I nikada se više nisam okrenula.
Sanja Jakšić / zena.blic.rs
imagerymajestic / FreeDigitalPhotos.net
