I sa Vukom i sa Slobom
Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Tufegdžiću i Kneževiću njegov otac rekao je: “Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija.”
Zapisali su i reči jednog inspektora MUP: “Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele… Možda je radio preko omladinske zadruge?”
Beogradom su kolale priče da mu vlasnici luksuznih restorana plaćali “zaštitu”, a Kneletovo ime vezivano je i za trgovinu drogom i luksuznim automobilima…
Kao miljenik legendarnog Ðorđa Božovića Giške, bliskog saradnika Vuka Draškovića, učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za protivničku stranu, za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.
Olako je potezao pištolj i ranjavao ljude, ali je bio i meta atentata: u maju 1992. godine zbog njegovog obračuna sa dva studenta iz Bijelog Polja diglo se pola Beograda na noge jer se pronela vest da snajperista puca sa krova SANU. Učestvovao je u obračunima ispred restorana “Poslednja šansa” i diskoteke “Luv” na Voždovcu, a ispred kluba “Nana” na Senjaku dve maskirane osobe naoružane “kalašnjikovima” istrčale su pred Kneletov “porše” i izrešetale ga. On se spasao podvlačenjem pod volan.
Onda je došao 28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela “Hajat” pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod. Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu. Misteriju ovog zločina pojačavala je činjenica da je Knele bio oprezan i da bez otkočenog pištolja u ruci vrata nije otvarao ni najbližim prijateljima.
Osumnjičeni
Posle izvesnog vremena verzije o političkoj pozadini ubistva odbačene su, a za zločin je optužen Miša Cvetinović. Knele mu je prethodnog dana oduzeo crni džip “nisan” i odbijao je da ga vrati. Cvetinović je bio blizak Radetu Ćaldoviću Ćenti, jednom od najbližih saradnika Ljube Zemunca. Istog dana Knele je drugom poznatom kriminalcu Darku Ašaninu, nudio na prodaju crni džip “nisan”, a uveče je otišao u hotel. Imao je samo jedan poziv, od dobrog druga Romea Savića, koji mu je na recepciji ostavio poruku da se javi. Miša Cvetinović je zbog ovog ubistva iz Nemačke izručen Jugoslaviji.
U Beogradu je u istražnom zatvoru proveo tri meseca, a onda oslobođen zbog nedostatka dokaza.
Na dan sahrane Aleksandra Kneževića, kad je Džej na koncertu na Sajmištu pred 35.000 ljudi jednu pesmu posvetio “svom prijatelju Kneletu”, publika je počela da skandira “Knele! Knele!”
PROTESTI SPO
Kao miljenik Ðorđa Božovića Giške, Knele je učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.
Kristijan Golubović
Kralj marketinga
7. Dete gastarbajtera iz Minhena status „momka s asfalta“ stekao je osamdesetih u Beogradu, ali je zbog toga mnogo godina proveo po zatvorima
U dokumentarnom filmu “Vidimo se u čitulji” i knjizi “Kriminal koji je izmenio Srbiju” Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, nastalim 1994. godine, autori su za Kristijana Golubovića napisali: “Nimalo slučajno izborio je status medijskog miljenika. U svetu kom pripada nazivaju ga kraljem marketinga i ceremonijal-majstorom, ‘promoterom postmodeme srpskog kriminala’.”