Pucnji iz “fijata”
U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak.
Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”. Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.
REKET I BENZIN
Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, pričao je Bojan Petrović
Mihajlo Divac
Nije bežao ni od metka
5. Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.
Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su – srčanost. Kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.
Jeza od intervjua
Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živeo na Novom Beogradu.
Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo voleo da daje intervjue: “Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike”, dodavao je podsmešljivo, “prosto me podilazi jeza.”
Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:
“Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba…” Kombinacije su bili droga, reketiranje vlasnika splavova…
“Reagovao sam kad je on mene pogledao – jebiga – onako provokativno”, opisao je svoje ranjavanje Mihajlo Divac u “Vidimo se u čitulji” Tufegdžića i Kneževića. “I onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak – ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak – i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u dupe – razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova pičketina, i šta sam ja trebao?”
Docnije je još kazao: “To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio.”
Mladić koji je pucao u Divca imao je 19 godina i zvao se Luka Bojović. Kasnije se priključio Arkanovim “tigrovima”, a danas važi za vođu najjače bande na ovim prostorima.
