Što se duže zaokupljate bolnim osećanjima, to im više dajete na važnosti, a onome ko vas je povredio moć nad sobom
Mogu ti oprostiti, ali nikad neću zaboraviti – rečenica je koju smo sigurno bezbroj puta ponovili ili čuli od dragih ljudi u životu, pri čemu nismo ni svesni koliko štete onaj ko je izgovara može da ima. Naime, iako nam se čini da odluke donosimo svojom voljom, na racionalnom nivou, one su često u velikoj meri uslovnjene onime što smo skupili na podsvesnom nivou, odnosno emocijama koje smo povezali s nekim događajem ili situacijom.
I kada vidimo nekog čoveka kome smo oprostili – unapred definišući da će to biti bez zaborava – javljaju se iste one emocije koje smo doživeli kada nas je ta osoba povredila. I koliko god verovali da je to što smo nakon 10 godina napokon počeli da razgovaramo s nekadašnjim prijateljem, ili članom porodice, znak da smo napravili korak napred, često nije tako: negde duboko u nama još uvek caruju negativne emocije koje sprečavaju da se taj odnos razvije u ono što bi mogao biti.
Ljudi misle da su slobodni, da sami odlučuju, ali njima zapravo upravljaju snažne emocije potisnute u podsvest, pa čovek često ni sam ne zna zašto se ponaša na određeni način i u čemu je problem, napominje energoterapeut Ivan Modrušan, koji je izdao i knjigu “Kako oprostiti”.
Umesto da oprostimo, češće biramo liniju manjeg otpora. Tako se, na primer, možemo odmaknuti od čoveka koji nas je povredio, na primer kad se preselimo u drugi grad nakon razvoda od partnera, kako bismo ga što manje sretali, i čini nam se da smo time sve rešili, no ipak nije tako.
Ponekad se držimo one: “Zašto bih oprostio ako mi se čovek koji me povredio nije ni izvinio”, jer to znači da nije uvideo svoje greške i da mu nije ni žao, što zapravo nije važno. Ili toga da jednostavno moramo da “očistimo” svoj život od negativnih ljudi, što je samo zaobilaženje suštine. Naime, sve to privremeno može da bude dobar način da se odmaknemo od negativnih emocija, ali gorčina koju smo “pokupili” u nekom odnosu ne nestaje.
Može da ispliva na površinu kad se najmanje nadamo i prilično da šteti ako ne postanemo svesni da je opraštanje vrlo važno zbog – nas samih. Dok god živimo ulogu povređene žrtve, to je loše za nas i naše emocije. Ne radi se, dakle, o tome hoćete li oprostiti nekome ko ni ne uviđa koliko se ružno poneo prema vama i ne želi vam se izvini, nego o tome hoćete li sebe i svoju podsvest da oslobode gorčine i negativnih emocija koje nosite u sebi.
Bez praštanja smo zaglavljeni u prošlosti. Sve dok odbijamo da oprostimo, nosimo teg ljutnje, depresije i straha, te bola koji može da se javi svaki put kad sretnemo osobu koja nas je povredila, ali i nekoga ko se ponaša slično. Tada je velika verovatnoća da ćemo stare rane i bolne emocije proživljavati iz dana u dan. Tek kad se oslobodimo emocija koje vučemo od tih negativnih događaja možemo punim plućima da živimo u sadašnjosti i da zakoračimo u budućnost. Prošlost će tada postati samo lekcija koju smo jednom naučili i krenuli dalje.
Korak u budućnosti
Mnogi su vrlo strogi prema sebi i godinama žive zarobljeni u negativnim emocijama zbog vlastitih grešaka, zbog kojih često propuštaju životne prilike. Na primer, nešto što smo učinili mladi, otkačeni i bez briga i pameti, danas osuđujemo s odgovornije pozicije. Takođe, kad bismo prihvatili činjenicu da je prošlost – prošlost, odnosno nešto što ne možemo da promenimo, ma koliko sada razmišljali ili se “ždrali” oko toga, lakše bismo prihvatili ono što se dogodilo. A prihvatanje će olakšati isceljenje i oprost. Ako se već mučite nekim stvarima, pokušajte da proanalizirate šta biste danas učinili drugačije da možete da se vratite u ono vreme i one okolnosti i zapišite to. Na taj način, zapravo, učimo na greškama.
Odlučite se za dobro
Što se duže zaokupljate bolnim osećanjima, to im više dajete na važnosti, a onome ko vas je povredio moć nad sobom.
Tegovi podsvesti
Dok god živimo ulogu povređene žrtve, to je loše za nas i naše emocije. Podsvest treba osloboditi gorčine i ljutnje koje skrivamo i krenuti dalje.
stil.kurir.rs
