Već je svima, manje-više razumnim ljudima, jasno da je opraštati i moliti za oproštaj blagotvorno. Oproštaj pročišćava dušu, otpušta ljutnju, pomaže međusobnom razumevanju, harmonizuje sopstveni život. Na kraju krajeva, ne daje mogućnosti pokretanja destruktivne psihomatike.
Tokom dugih godina, iskustava psihoanalize, meditacija i ostalog rada na sebi i svojim emocijama, kod mene se javilo jasno ubeđenje – ne treba čoveku opraštati, ako on ništa nije učinio za to: nije rekao, nije zamolio, nije učinio neki čin pokajanja.
Zato ne praštam nikome tek tako, pogotovo muškarcu. To je nemoralno. To podstiče dozvoljenost i dostupnost svega. Ovo ukazuje na odsutnost vaših ličnih granica i daje čoveku, zapravo, mogućnost da sa vama isto postupa.
Opraštati i tražiti oproštaj – to je duhovno, ali deluje samo na onoga, kod koga je isti nivo vrednosti i razvoja, kao i kod vas.
U ostalim slučajevima tražite oproštaj od Boga, molite za sebe i onog čoveka, tražite oproštaj kod sebe za ono što ste dozvolili negativnost u odnosu na sebe, što ste se ljutili, besnili. To je to da vas bolesti ne bi spopale. Ali od čoveka, po mogućnosti što dalje: “Bog će oprostiti”.
Zašto muškarca – pogotovo? Zato što su ih od detinjstva naučili da hvale i kritikuju muškarca samo za delovanje, a ne za stanje. Za njih je normalna logika – treba nešto uraditi, da bi se oprostilo.
Ako žena to radi tek tako, ovo se ne uklapa u muški pogled na svet. To je kao reći dečaku: “Ti si lep”. To je prijatno čuti, ali zbunjuje. I nije jasno šta sa time raditi dalje.
Uglavnom tražite oproštaj od Boga, opraštajte sebi, a onom koji vam je učinio nažao – Bog će oprostiti.
Dok oproštaj, sam, ne dođe kod vas.
Lilija Afremčik / uspesnazena.com
