Prema Veselinu Čajkanoviću, poreklo svakog naroda je usko povezano sa nekom životinjom, i u određenom smislu izjednačen sa njom. Za Srbina se tako vezuje kult vuka, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.
U natprirodnu snagu vuka Srbin je bespogovorno verovao i upravo se nje i bojao. Svaki postupak koji bi mogao čoveka da dovede u bliski susret sa vukom se pažljivo izbegavao. Čak mu se ni ime nije smelo spominjati, pa se umesto reči vuk, koristili različiti nadimci: napomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore – piše Opanak.
Da je Srbin verovao i u snagu samo vučijeg imena govori i to da se u kućama, u kojima su deca često umirala, novorođenčadima su davana imena: Vuk, Vukan, Vukašin, Vijuca, Vujadin, Vičica, Vukica…
Evo još jednog primera gde se pokazuje koliko se kult vuka u srpskom narodu poštovao.
Naime, u jednom periodu je bilo zabranjeno ubiti vuka. Seljak se smeo braniti od njega, ali nije ga smeo ubiti. To je dovelo do toga da su se u jednom selu vukovi toliko namnožili, da su vlasti bili prinuđeni da reaguju i meštanima su podelili otrov da bi potamanili vukove. Međutim, svi do jednog, meštani sela su odbili to da urade.
Ono što Srbina pre svega vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Da je vuk lako prilagodljiv teškim uslovima i spoljnoj okolini, dok mu, sa druge strane, moralni karakter ostaje nepromenljiv govori i poznata srpska poslovica: Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako.
