Jedan od “omiljenih” poslova svake žene u domaćinstvu jeste – pranje veša. Dobro, hvala izumitelju veš mašina, ne smem ni da pomislim šta bismo bez nje, ali ako živi vas nekoliko u kući, a samo jedno je raspoloženo da svaki dan misli šta sa čim ide ili ne ide u mašinu, širi, skuplja, slaže…
Eto žgaravice njemu! U kućnoj disciplini, veš – “najdraži” momenat svakoj domaćici je sakupljanje prljavih čarapa po kući. Kad sam dobijala nervne slomove zbog muževljevog poremećaja ostavljanja prljavih čarapa na sred sobe, mislila sam da je kod njega greška u vaspitanju. I mislila sam nema šanse da mi deca budu tako bezobrazna (ili bezobzirna), ali pošto deca uče po modelu koji im je lakši za poređenje (dakle lakše je NE odneti čarape do korpe nego ustati i odneti) sad ne znam šta da mislim. O da, vikala sam, bacala smotuljke u kantu za smeće, pravila se luda pa danima ne operem, stavljala im tako prljave na jastuk, slikala prizor na podu i objavljivala na fejs, pretila, možda čak i tukla, i ne vredi. Ništa. Opet ih ima po ćoškovima. I naravno nisu dve zajedno nikad!
To je već opšte poznata misterija da postoje kućni fantomi koji sakrivaju po jednu čarapu. Mislim da svaka kuća ima po jednu kesu, kutiju, fijoku, u kojoj se drže čarape – bez svog para. Dobro, nije problem da nosimo različite ali kako? Zašto nema one druge nigde?! Nije me mrzelo jedanput sam sve izprevrtala, i svašta sam našla – arheološke eksponate, kompletan školski pribor, ali blizanca-čarapu ne. Kažu hoće mašina da pojede. Ma haj’te, što ne pojede gaće, nego jednu čarapu? Hajde, moram priznati da ni ja nisam uspela da držim sparene svoje natikače, naročito one tanke, najlon, što spašavaju od žuljeva. Možda sam ih i svesno gubila da ne bi morala da ih perem ručno, jer je to neizvodljivo. Sličan problem je mi je bio i sa bebećim nazuvcima. Vežbe za živce. Sreća pa u porodici samo ja imam najlon čarape i to jedne za potrebe nošenja elegantne suknje (nikad ne nosim) i jedne zavodničke (nikad ne nosim). Imam i onih debelih zimskih što stoje sa kapama i šalovima kad udari mećava (o da, nosim) Bogami kakva je kriza udarila neću više kupavati svima po dva para čarapa od svake plate! Ima da ih zakrpim, što šta fali? Ostavim deci po jedne nove za sistematski i mužu jedne kad idemo kod kuma na slavu, i gotovo. Ajde brate nove a kvalitetne koštaju ko porcija ćevapa. Bolje da se najedemo. Ali sve je ovo dobro kako je meni bilo na početku braka, kada nisam imala mašinu za veš. Nije to, sreća, dugo trajalo, ali je bilo poučno. Nemojte da vam pričam kako se peru muške čarape na ruke! Mogli su me snimati za dokumentarac –
Sve za ljubav. Danas mogu reći, ja sam srećna žena. Znate zašto? Prestala sam da trošim energiju i menjam ono što se promeniti ne može. Naročito neke osobine kod nekih ljudi.
Autor: Milijana Barjaktarević
