Šta bi bilo… Da smo se sreli u nekome drugom svetu, na nekom drugom mestu? Šta bi bilo da smo se sreli kada nisi imao tako buran život? Bi li mi dozvolio da budem deo tvoje borbe= Bi li mi dozvolio da idem u rat s tobom? Da se rame uz rame s tobom borim protiv tih tvojih demona?
Šta bi bilo… Da smo rekli šta osećamo jedno za drugo i šta smo osećali celo to vreme? Da smo se videli svaki dan i bili jedno drugome u naručju svake noći? Šta bi bilo da smo mogli da šaljemo jedno drugome ceo dan poruke zbog kojih bi se smešili? Šta bi bilo da se nismo toliko bojali odbijanja? Je l’ bi mi ipak rekao da sam uvek bila samo ja? Je l’ bih se i dalje pretvarala da ne želim nešto više ili bih ti napokon rekla da te nisam nikada gledala samo kao prijatelja?
Šta bi bilo… Da ti kažem kako ne mogu da ti budem prijatelj? Šta bi bilo kad bih ti rekla da svaki put kad te pogledam razmišljam o domu. Da želim da ti budeš moj dom i da želim s tobom da ga izgradim? Šta bi bilo da pronađem snage reći ti da te želim uz sebe do kraja života?
Šta bi bilo… Da prestanem da se pretvaram da me njena prisutnost ne iritira? Da ti priznam kako svaki put kad te ona dodirne, ja probledim. Da svaki put kad poljubi, ja osetim gorčinu na svom jeziku. Šta bi bilo da znaš kako svaki put kad ti ona šapne “volim te”, to odlomi još jedan komadić mog srca.
Šta bi bilo… Da ti kažem kako te ona ne voli? I da nikada neće?
Šta bi bilo da ti kažem kako ona ne zna da te voli jer te uopšte ne poznaje? Šta bi bilo da ti kažem da znam kako razmišljaš o meni svaki put kad si s njom? I da znam kako ti nedostajem u kasnim noćnim satima kada je ona uz tebe?
Šta bi bilo… Kada bi prestali da nedostajemo jedno drugome dok smo s drugim ljudima i jednostavno odlučili da budemo zajedno? Da prekršimo sva pravila i zajedno pobegnemo?
Šta bi bilo da se jedan dan probudim uz tebe i napokon prestanem da razmišljam “šta bi bilo…“.
