Umesto “mušterija je uvek u pravu” u našim prodavnicama važi pravilo “čovek za kasom je uvek nadrndan”. Da li ste se pitali zašto je to tako?
Radio sam na kasi 20 dana, ni dan više. Poznajem samo jednu osobu s kraćim stažom od ovog i to je moj deda, koji je posle prvog izlaska iz rudarske jame bacio šlem i više nije ušao u lift. Ja sam se zadržao do prvog bolovanja, koje je po zakonu bilo plaćeno. Nakon 10 dana sam ozdravio, vratio se i rekao da ne mogu više to da radim. Šefica me je pitala da li je sve u redu, a ja sam samo rekao da ne mogu više – piše 24 sata.
Čak ni danas, posle više od godinu dana, ja ne znam šta je bio tačan razlog mog nezadovoljstva. Imao sam sjajnu šeficu, koja je umela da me pohvali, a imala je i savršen način da uputi kritiku. Kolege na poslu su bile sjajne. Mušterije su me volele, a i meni je nekoliko njih bilo simpatično. Međutim, nije to bilo za mene, a mislim da to teško može da bude posao iz bilo čijih snova.
Prvo u prodavnicama radi mnogo manji broj ljudi nego što je potrebno. Znam da je slična situacija i u drugim profesijama, ali je to ovde baš jezivo. To kad vidite nekog da pije kafu i puši ispred prodavnice obično znači da prethodna tri sata nije stao. Što je manja radnja, to procentualno ima manje radnika nego što je potrebno. Dakle, podrazumeva se da radite više poslova i da ostajete duže od osam sati.
Drugi problem su mušterije. Znam da radnja ne može bez njih, ali nekad su zaista nemogući. Znate oni bi samo da uzmu cigare uz reči: “Hajde, molim te, žurim, imam tačno novca, pa mi daj kratki svetlo plavi…, a posle otkucaj”. Dobro je da neko nije izmislio 101 vrstu cigareta, koju ja prvo treba da pronađem, a onda da zapamtim, pa da je otkucam kad ode i ona peta osoba u redu koja je napunila korpu. Dakle, svi mi imamo samo dve ruke i jedan mozak. Zamisli uđeš kod lekara, dok on pregleda nekog, jer ti bi na brzinu, samo da ti vidi grlo, a svi ljudi koji čekaju mogu tu do sutra. Dakle, stani u red kao i svi ostali.
