Pitam se zašto je ljudima prihvatljivija ideja da besomučno menjaju partnere, umesto da ulože lavovski napor da jednu osobu na različite načine vole svaki novi dan? Zar nije privlačno ostariti sa nekim? Znati kako diše, kako razmišlja, šta voli, a šta ne? Pogledati unazad jednog dana i reći proživeli smo život zajedno i bilo je teško i naporno, ali bilo je lepo i ponovo bih sa tobom sve. Meni je to ideal. Da zajedno starimo. Da se upoznajemo svakog dana. Da ti vidim prva svaku novu boru i svaku sedu u kosi. Da znaš da te volim i kad sam nesnosna. Da znam da me voliš i kad ćutiš. Da jednog dana potpuno bele kose sednemo u dvorište i prisećamo se svake drame koju smo jedno drugom pravili i svakog lepog momenta koji smo jedno drugom priuštili. I da znamo da je vredelo sve, jer bili smo jači od naših kaprica i iskušenja.
U mojim prerazmišljavanjima i maštanjima svako od nas bi dolazio sa spiskom vrlina i mana, ali sa spiskom koji ne bismo sami sastavljali, nego u njega beleži neka viša sila sve kako jeste, o tebi, u tebi. Ovo je Jelena. Ona je nestrpljiva, često nervozna, poganog jezika ali dobre duše. Zna da kuva, divan je prijatelj, ali prgava je i nestalna. Uzimaš li je takvu kakva jeste ili ćeš se praviti da si je prihvatio, a svesrdno ćeš raditi na tome da promeniš sve što jeste, a ako ti to ne uspe razići ćete se? Da? Brak je sklopljen, proglašavamo vas mužem i ženom. To vam je, što vam je. E.. ako si rekao da, jebiga, sad se trudi i trpi i voli tuđe mane.
Međutim, moja maštarija nije realnost. Ljudi stvaraju savršenu sliku o sebi. Znaš, volim sve što vole mladi, divna sam, dobra, draga, ne dižem ton, sve savršeno. Ne seri. Ne laži. Nemoj da reklamiraš proizvod koji nije u prodaji. Kupiće neko pa neće znati šta sa tobom, jer nisi sve što si pričala da jesi. To svi radimo. U želji da se što bolje “prodamo” potenciramo vrline, a mane zanemarujemo, samo zaboravljamo da se u odnosima koji nisu kratkog veka sve razotkrije i svačije pravo lice izađe na površinu. I šta onda? Onda bukvalno ništa. Sve ovo o čemu sam pisala na početku. Onda muka da se dođe s posla kući, onda svađa, zanemarivanje, izostanak truda i svakog pokušaja da se živi lepo. A život je samo jedan. I onda pređeš na sledećeg kome prodaješ wannabe sebe i sve u krug.
Zaključak nemam. Pitam se samo što smo budale kad možemo da budemo ljudi? Što počinjemo nešto za šta nismo dorasli i dozreli? Što ne razmišljamo dugoročno? Što se igramo i sa svojim i tuđim životima? Ne znam.
Ako te moje razmišljanje navelo da preispitaš svoje postupke bar trunku, potrudi se. Zagrli tu svoju osobu, ako je imaš, dok je još imaš. Živimo u vremenu kada se stvari čuvaju, ljudi odbacuju. Hajde da to promenimo.
