Od malena nas teraju da se uozbiljimo, kako odrastamo na našim plećima je sve više odgovornosti i obaveza. Završi školu, nađi posao, nađi ženu/muža, kupi stan, kupi nameštaj, pronađi sebe, položi vožnju i kupi kola, ostvari svoj potencijal, napravi i vaspitaj decu, neguj roditelje, ispoštuj prijatelje, poštuj zakone, plaćaj račune i rate na vreme, budi pristojan i fin, budi lep, biraj, glasaj…
I pored svih izbora koje napravimo, odluka koje donosimo, odgovornosti koje preuzimamo, život kao da nikada nije u našim rukama i kao da nam se nikada ne događa u ovom trenutku, jer uporno jurimo kroz njega pokušavajući da uradimo sve ono što mora i treba. Pitanja se množe, a odgovora je sve manje. Niko ne zna zaista zašto smo ovde, zašto radimo sve što radimo, ni kuda idemo. Neko smisao nađe u veri, neko u poslu… neko ga ne pronađe nikad. Ko zaista drži kompas i zna da čita mapu ovog putešestvija zvanog život? Da li je suština u pronalaženju puteva koji uopšte nisu ubeleženi u GPS?
Ako želiš da ti život u veselju prođe, moraš da budeš pomalo lud. A ovo su sigurni znakovi da si ti na vreme skrenuo:
Pričaš sam sa sobom
Voliš da razmišljaš naglas. To nije preterano nenormalno. Mnogi ljudi to rade. Često nam je lakše da razbistrimo misli kada ih jasno formulišemo u rečenice. Možda si navikao da sate samoće prekratiš brbljajući, pa ti se onda, po navici, omakne i u društvu… Ne brini, zahvaljujući tehnologiji danas mnogi ljudi izgledaju kao da pričaju sami sa sobom dok obavljaju telefonske razgovore. Međutim, ukoliko se raspravljaš sam sa sobom naglas, e tu već nisu čista posla. Ipak, sve dok si svestan da ovo radiš i ne hodaš okolo po ulici vičući: Šta mi se sad jede? Pica. Ali koju picu da uzmem? Možda sa kulenom? Ne, bolja je Kaprićoza. Ti ćeš da mi kažeš! Zašto me uopšte pitaš kad nećeš da me poslušaš? Uh, al smo danas osetljivi…” nisi potpuno šenuo. Samo si malo lud – onoliko koliko je potrebno da ljudima budeš malo čudan, ali nedovoljno da beže od tebe. Čak i ako si potpuno skrenuo potrebno je samo da tutneš neku slušalicu u uvo i izgledaće savršeno normalno što se smeješ ko lud na brašno, ili raspravljaš hodajući ulicom… sve dok ne počneš ljudima da se unosiš u lice.
