Nije do muškarca, nije do toga šalje li mi poruke dovoljno često, da li se seti da mi kupi cveće ili da me razveseli malim znakom pažnje. Nije do toga da mi kaže da me voli a to ne dokaže nijednim svojim postupkom. Nije do toga da na svoj rođendan ne dobijem ni čestitku. Nije do toga da se pokuša iskupiti kada me dovede u groznu situaciju koja eskalira mojim preispitivanjem našeg kompletnog odnosa. Nije do muškarca. Do mene je.
Ja sam ta koja je u svakom trenutku u potpunosti svesna svih aspekata odnosa sa svojim partnerom, svesna da smo apsolutno nekompatibilni, svesna da me uzima zdravo za gotovo. I na kraju svega, svesno biram da ostanem u tom odnosu.
Takve situacije doživela sam skoro svaki put, a ti ožiljci koje skupljam u sebi kao nekakva vrsta mazohista pomogli su mi da se jednog dana probudim i shvatim da za njih više nema mesta.
Više nema mesta za nesigurnosti, strah, preispitivanja, analize, brigu i neprospavane noći koje sam kratila gledajući na mobilni da li mi je poslana poruka koja će me barem malo nahraniti. Više nema mrvica od kolača koje će mi biti dovoljne, svesna sam da da zaslužujem najsočniji komad tog kolača koji postoji. I znam, osećam i verujem danas više nego ikad – on se krije u nekoj poslastičarnici.
