Ako biste bar ne jedan dan živeli život kreativca čije su ime i dela obeležili ovaj svet, to bi pojednostavljeno izgledalo ovako:
Ustajali biste u cik zore u sobi bez roletni ili zavesa, sedeli biste goli ceo sat sa šoljom jake kafe u ruci ili uz opijum i kroasane, zatim biste predano radili (čitali, pisali, slikali, vajali..), zatim biste se poslužili martnijem u vreme ručka čemu bi usledila duga šetnja i rad u trajanju od tri sata.
Rano ustajanje je bila navika i obaveza Ernesta Hemingveja (Hemingway) i Marsela Prusta, Betoven (Beethoven) je ispijao desetine šoljica kafe dnevno, a Bendžamin Frenklin je voleo ritual ’vazdušne banje’ ispred otvorenog prozora dok je V.S. Pričet (Pritchett) ručao martini. I, mnogo je kreativaca i mislilaca sličnih njima. Bilo je i onih koji su imali redovna zaposlenja i borili se sa navikom svakodnevnog odlaska na posao. Franc Kafka je prednjačio u žalopojkama na temu rutinskog posla i nije imao vremena kao Flober (Flaubert) da uživa u dugom ležanju u vreloj kadi i sve svoje vreme posveti pisanju i amfitaminima kao Vistan Hju Oden (Wystan Hugh Auden). Franklin je zato bio, kažu istoričari, jedan od najlošije orgnizovanih velikih umova – piše Bizlife.
Sve dosadašnje analize života i dnevnih rituala velikih kreativaca pokazuju da nema pravila i da je svaki imao svoju organizaciju rada, ali ne može se osporiti da je većina imala po neku ekscentričnu naviku ili pravilo.
Frojdu (Freud) je žena svako jutro stavljala pastu za zube na četkicu, kako veliki psihijatar ne bi gubio vreme.
Kompozitor Čajkovski (Tchaikovsky) je svakog dana, bez izuzetka, šetao tačno dva sata. Ni minut više, ni minut manje. Ako bi slučajno premašio ovih planiranih dva sata, bio je siguran da ga čeka neka nesreća ili baksuz.
W. C. Vilijams (Williams) je bio pedijatar, ali i veliki pesnik. Svoje je stihove zapisivao na poleđini recepata.
Jedan od najvećih genijalaca ikad, Albert Ajnštajn, živeo je povučeno. Uvek je imao dugu kosu jer nije voleo da posećuje berberina, a čarape je smatrao nepotrebnim pa ih nikad nije nosio.
Po velikom umu Imanuelu Kantu mogao se naviti sat – svakog dana, tačno u 15.30 časova, odlazio je u šetnju. Tako su svedočile komšije.
