Povratak ljubavi: Kada smo bili rođeni, bili smo savršeno programirani. Imali smo prirodnu tendenciju da se fokusiramo na ljubav. Naša mašta je cvetala i bila kreativna i znali smo kako da je koristimo.
Bili smo spojeni sa svetom koji je mnogo bogatiji nego ovaj s kojim smo vezani sad, svetom punog ushićenja i čudesa.
Pa šta se dogodilo?
Zašto se dogodilo da smo dosegli određene godine, pogledali oko sebe i ushićenje je nestalo?
Zato što smo učeni da gledamo negde drugde. Učeni smo da razmišljamo neprirodno. Učeni smo lošoj filozofiji, načinu gledanja na svet koji je u suprotnosti od onoga ko mi jesmo.
Učeni smo da mislimo misli kao što su upoređivanje, borba, bolest, ograničeni resursi, ograničenja, krivica, loše, smrt, strah i gubitak. Počeli smo misliti ovakve stvari i tako smo počeli i da ih poznajemo. Počeli smo misliti da su stvari kao što su ocene, biti dovoljno dobar, novac i raditi stvari na ispravan način važniji nego ljubav. Mislili smo da smo odvojeni od drugih ljudi, da se moramo takmičiti da bismo napredovali, da nismo baš dovoljno dobri ovakvi kakvi jesmo. Učeni smo da gledamo na svet tuđim očima. Izgleda kao da čim smo došli ovde da smo dobili tabletu za spavanje.
Ljubav je ono s čim smo rođeni. Strah je ono što smo naučili ovde. Duhovno putovanje je napuštanje – ili odučavanje – od straha, i prihvatanje ljubavi nazad u naša srca. Ljubav je osnovni fakt postojanja. Ona je naša ultimativna realnost i naša svrha na zemlji. Biti svestan ljubavi, iskusiti je u sebi i drugima je svrha života.
Značaj nije u stvarima. Smisao i značaj je u nama. Kada vezujemo vrednosti sa stvarima koja nisu ljubav… novac, auto, kuća, ugled… mi volimo stvari koje nas ne mogu voleti nazad. Tražimo značenje u beznačajnom.
Došli smo ovde da kreiramo s Bogom tako što širimo ljubav. Život proveden s bilo kojom drugom svrhom u umu je beznačajan, on kontrira našoj prirodi, i ultimativno je bolan. Izgleda kao da smo izgubljeni u mraku, nekom paralelnom univerzumu gde su stvari voljene više od ljudi. Precenjujemo ono što primamo kroz naša fizička čula i podcenjujemo ono što znamo da je istina u našim srcima.
Ljubav nije materijalna. Ona je energija. Ona je osećaj u prostoru, situaciji, osobi. Novac je ne može kupiti, seks je ne može garantovati. Ona nema ništa s fizičkim svetom, ali može biti izražena. Doživljavamo je kao dobrotu, davanje, zahvalnost, milost, saosećanje, mir, radost, prihvatanje, ne-prosuđivanje, ujedinjenje i kao intimnost.
Strah je stanje bez ljubavi, naš individualni i kolektivni pakao. Kada je strah izražen, prepoznajemo ga kao ljutnju, nasilje, bolest, bol, pohlepu, zavisnost, sebičnost, opsesiju, korupciju i rat.
Ljubav je u nama. Ne može biti uništena, ali može biti sakrivena. Svet kakav smo poznavali kao deca još je zatrpan u našim umovima. Istina ne prestaje biti istina samo zato što smo izabrali da je ne vidimo. Ljubav je samo prekrivena ili okružena mentalnom maglom ili bukom.
Čudo, misterija je otklanjanje magle, odluka da vidimo ljubav umesto straha, preokret u percepciji, povratak ljubavi.
Marianne Williamson / Iz knjige “A Return to Love” (Povratak Ljubavi)
