U životu svakog od nas postoje neki ljudi za koje znamo da na nas loše utiču, ali ne možemo tek tako da im okrenemo leđa. U loše društvo najčešće upadamo u turbulentnim periodima života – poput puberteta, razvoda, gubitka posla, velikih promena… Baš onda kada bi bilo poželjno da se okružimo dobrim ljudima.
Zašto to činimo? Zašto se uporno družimo sa ljudima koji su za nas loši?
Nema razočarenja
Od dobrih ljudi nekako uvek očekujemo najbolje. Ono što je dobro nikad nam nije dovoljno dobro. Dobrim i kvalitetnim ljudima smo skloni da pripišemmo mnogo više nego što je u njihovim moćima, od njih uvek očekujemo nešto izvanredno. Zato se pored njih često razočaramo. Oni uvek iznevere naša očekivanja.
To je zato što se čovek na dobre stvari često ne obraća pažnju i koncentriše se samo na nedostatke.
S druge strane, od loših ljudi očekujemo najgore. Oni ne mogu da nas razočaraju. Od najgoreg uvek može samo bolje. Dakle, kada loš čovek uradi nešto dobro, to dobro nailazi na naše oduševljenje. Nihova dobra dela prevazilaze naša očekivanja. Naše druženje sa njima nije opterećeno našim očekivanjima.
Dobro je dosadno
Kada nema dobrih stvari, onda težimo za njima, kada ih ima, onda su nam dosadne i želimo nešto bolje i uzbudljivije.
Na dobrotu se lako navikavamo, a sve što je navika postaje dosada. Osim toga, u lošem društvu ima mnogo manje pravila i zabrana, a više neizvesnosti i uzbuđenja. Niko nas ne osuđuje što previše pijemo, što izazivamo tuču, niko nas ne sprečava da nekog prevarimo, da nešto ukrademo… Loše ponašanje je u lošem društvu dobrodošlo, a ono je uvek praćeno adrenalinom i turbulentnim emocijama.
Dobrota je, s druge strane mirna, stabilna, odmerena, smerna… U svima nama čuči jedan pobunjenik koji bi rado želeo da ruši sva pravila. Dobri ljudi nas ne uzbuđuju. Loši momci rade sve one otkačene stvari, upadaju u nevolje i oduševljavaju nas svojom smelošću da začikavaju sudbinu i prkose svim normama.
