Ali divno kako su nas samo nova komunikacijska čuda zbližila, pa to je divota jedna. Svi ti fejzbuci, tviteri, instagrami, svi ti vajberi i vocapovi, pa mi smo toliko blizu jedni drugima, osećamo toplinu duše i otkucaje srca naših bližnjih, čak i kada su daleko.
Divno mi je to.
Neki dan se muslimanskom delu sveta dogodio Bajram, i zid mog Facebooka je prštao od divnih statusa u kojima svi živi čestitaju svim prijateljima muslimanske vere. Kako ja samo divne i obazrive prijatelje imam, svi oni šire poruke ljubavi i prihvatanja različitosti.
A ja? Ja nisam pisao status, premda idem u red obazrivih. Radije sam dohvatio telefon, okrenuo nekoliko brojeva i čestitao kako se već čestitati treba.
Svakog nas dana Facebook obaveštava o rođendanima ostalih Facebook prijatelja. Pa onda svi krenemo s velebnim čestitkama na zidu slavljenika. Tako ushićeni virtualni prijatelj na zidu pronađe nekoliko stotina čestitki. Ushićen je, pa u stanju euforije ni ne primeti da mu čitavog dana nije zazvonio telefon, o onom zvoncu kraj ulaznih vrata da ne pričam.
Jednako je tako i sa humanitarnim akcijama. Jao, kako smo mi samo plemeniti, šerujemo linkove, vešamo po zidovima, tegamo na stotine ljudi, otvaramo grupe. Aktivizam nam leti u nebo. U čitavom procesu dizanja virtualne humanitarne prašine zaboravimo da ispunimo uplatnicu, odemo do pošte i uplatimo sto kuna.
A aplikacije? Ma divota živa, tu su stvari pojednostavljene do boli. Tamo imamo razne ikonice koje se smeju, koje plaču, češkaju se iza uha, pa onda crveni vrag, zeleni pajac, štikla, čaša šampanjca.
Sveli smo se na komunikaciju orangutana, postalo je sasvim nepotrebno biti pismen, sve se rešava s nekoliko ikona: Smeško, čaša šampanjca, štikla, plačko, automobil.
U prevodu to znači – draga, super smo se provele vani, izgledala si sjajno, ali zaista ne razumem kako je taj gad ipak pokupio drugu curu i odvezao je kući.
Kakva slova, kakve rečenice, kakva sintaksa, kakva metafora?! Sveli smo se na komunikaciju majmuna u krošnjama.
Tehnologija toliko brzo i nezaustavljivo juri naprijed da mi se zapravo čini da smo mi tu postali nebitni. Dosta su nam samo prstići da njima natipkamo nekoliko nasmejanih ikonica. Za deset godina doživljavaćemo šokove ako nam slučajno zazvoni telefon i začujemo ljudski glas. A za dvadeset godina će na TV Dnevniku javljati kako su na terasi kafića u središtu grada viđena dva prijatelja koji sede, piju pivo i smeju se od srca. Senzacija, neviđeno! Prilog će preneti većina svetskih TV kuća.
Zaista mi je srce puno radosti kada vidim kako nas sva ta komunikacijska čuda zbližavaju kao ljude.
Odmah mi se 🙂
Hrvoje Šalković/dnevnik.hr
