Iz sela vode jednosmerni putevi sa dva kraka. Jedan krak vodi u druge krajeve središnje Srbije i u svet, a drugi jednosmerni krak vodi na onaj svet. Ne vraćaju se u selo ni jedni ni drugi. Sve je više napuštenih domova i sela bez ijednog stanovnika. Korov se širi i buja, proždire njive, puteve, zgrade, kao da otima naš ljudski prostor – piše Politika.rs
Tragedija srpskog sela je tragedija srpskog naroda. Ova tragedija izgleda toliko očigledna da je bespredmetno da se bilo šta o njoj kaže. A sa druge strane, izgleda da niko ne vidi šta se dešava sa selom, ponašamo se kao da je sve normalno. Na kraju, svima će se to žestoko osvetiti, jer gubitkom naroda gubi se sve: suverenitet, sloboda, teritorija, identitet, budućnost, pamćenje. Dučić reče da je najveća nesreća biti istovremeno star, bolestan i siromašan. Upravo ta nesreća je zadesila srpsko selo, bar u Raškoj oblasti, ako mi nije dopušteno da govorim o drugim delovima Srbije.
Evo istinite epizode koja sve kaže:
Jednom sam za vikend bio u Sopoćanima, na svom imanju. Dolazi iz sela jedna žena koja deluje užasavajuće: poluslepa, stara, sva u ritama, sva izgrebana od trnja, zapuštena. Prilazi mi pipavim hodom sasvim blizu, poštapajući se krivom čvoravom motkom, zagleda me dugo i bez reči i kao da proverava da li me vidi, odjednom pita: „Jesi li ti Dobro”?
