Prvo, ne treba Đoković da bude primer. Tesla još manje.
Sudbina Đokovića je jedna u milion sudbina i to u rasponu od 100 godina.
To je posebnost, to je čitav niz teško objašnjivih veza između talenta, životnih poteza njegovih roditelja, okolnosti. To je pre fenomen nego primer. To su neka dostignuća koja su takva da samo izuzecima slede. To je pakt sa Univerzumom, to su izabranici. Možemo se diviti, biti inspirisani, identifikovati se, navijati, ali to uzimati kao primer gubi smisao, jer nije predviđeno da bude dostignuto, osim u nekim, opet, izuzetnim sudbinama. A nama nije potrebna izuzetnost. Nama je neophodna normalnost.
Ko treba da bude primer?
Primer treba da bude neki učitelj koji svoj posao obavlja etički, sa puno ljubavi i koji radi na sebi, ne dozvoljava da u procesu rada postane prevaziđen. Neki taksista koji će potruditi da vam pruži uslugu na adekvatnom nivou i neće voziti petoro zato što se plaši kazne, već zato što to nije u skladu sa bezbednošću, normalnošću i kvalitetom usluge.
Primer treba da bude čistač ulice koji tu ulicu čisti kao da stvara svoje remek-delo. Primer treba da bude potreba svakog običnog čoveka da da svoj maksimum u okolnostima u kojima živi.
