Durenje je dečiji način izražavanja ljutnje kojim želite nekog da kaznite i izazovete osećaj krivice. Iako sama reč „durenje” zvuči bezazleno, ono itekako može povrediti. Svi smo bar jednom u životu osetili kako je to kad neko prolazi pored nas kao da nas nema, parajući pritom nosom oblake. I svi smo barem jednom osjetili kako je to duriti se i krišom, krajičkom oka, proveravati je li naše uvređeno držanje delotvorno, odnosno pati li dovoljno osoba kojoj je to upućeno.
Male doze durenja nisu veliki problem. Međutim, ako živite s profesionalnim duriteljem, to je itekako naporno. A posebno je bolno ako je to roditelj. Takvo ponašanje ima više nivoa. Prvi je nivo očigledna akcija (durenje) i očigledna reakcija (osećaj krivice). Međutim, ispod toga krije se i jedan dublji emotivni problem. Probajte da se prisetite situacije u kojoj se neko na vas nadurio. Ako je to bilo uspešno izvedeno, osetili ste krivicu, i to zato što ste pretpostavili da je osoba koja se duri povređena. Možda ste imali i jasan osećaj tuge ili titrave ranjivosti koja je u njoj, ispod te gorde maske koju nosi na licu. I zato vam je bilo žao…
A sada probajte da se prisetite situacije u kojoj ste se vi (makar malo) nadurili. Ako prizovete taj osećaj, biće vam jasno da on nema baš nikakve veze s osetljivošću, ranjivošću i mekoćom. Naprotiv. Taj je osećaj poput tvrdog oklopa gordosti, uvređenosti, iz kojeg posmatrate s visine onoga ko vam je stao na žulj. Ako ste taj „durilački osećaj ljutnje” uspeli dobro da prizovete, onda vam je jasno da vi u tim trenucima niste slabi, nego jaki. Ne osećate se ugodno, ali u toj svojoj muci ipak imate neki osećaj zadovoljstva jer ste svojim uzdizanjem uspeli drugu osobu da umanjite ili da je bacite u senku krivice…
