Jedan vremešni bezimeni njujorški udovac rešio je sa svetom da podeli svoja razmišljanja na temu najdubljih emocija i da otkrije čemu ga je sve njegova žena naučila u životu
“Moja žena je preminula prošlog januara. Bilo smo u braku 62 godine. Zatekli ste me u trenutku kada sam razmišljao o ljubavi jer čitam sonete Vilijama Šekspira.
Definicija ljubavi je nedostižna i zato neprekidno pišemo o njoj. Čak je i Šekspir nije dokučio.
Čini se da su sve velike ljubavne priče samo o fizičkoj privlačnosti. Romeo i Julija nisu znali vole li iste knjige ili filmove. Sve je bilo samo telesno. Nakon 62 godine, to postaje nešto sasvim drukčije. Moja je žena znala da kaže: “Mi smo jedno.” A verujte mi, ona nije bila osoba sklona preterivanju.
Sad kad je više nema, shvatam koliko je bila u pravu. Toliko je toga u našim životima bilo povezano. Bili smo vrlo čulni i privrženi. Ali smo isto tako delili svaki životni ritual. Nedostaje mi svaki put kada izlazim iz bioskopa jer ne mogu više da je upitam šta misli o filmu. Ili svaki put kad odem u restoran, a ne mogu da joj dam da proba moje jelo.
Najviše mi nedostaje noću. Svake noći smo uvek zajedno u isto vreme odlazili na spavanje.”
humansofnewyork.com/besnopile.rs
