“Nekada sam bila voditeljka malog televizijskog kanala. Nije dugo trajalo, ali tamo sam upoznala Džona”, počinje besnu ispovest Šina Šarma.
Džon i ja smo bili vezani kao sijamski blizanci. Stalno smo pričali jedni drugima o našim iritantnim porodicama, ručali smo svaki dan, blejali na stepeništu ispred firme dok su svi ostali radili obične, kancelarijske pauze. Bilo smo baš bliski. Jedne hladne, ali sunčane nedelje Džon me pitao da mu pravim društvo dok kupuje kaput. Šoping i druženje? Odmah sam pristala.
Brzo smo i našli savršen model i izašli iz radnje veseli i zadovoljni. Nismo napravili ni tri koraka van radnje, zaklonio mi je put, tako da sam stajala uza zid između dva izloga.
“Šina, mislim da si predivna”, rekao mi je. O, ne. Znala sam kuda ovo vodi.
“Da li ti je ikada palo na pamet da bismo mogli da budemo više od prijatelja. Ja bih to stvarno voleo. Ne moraš da mi odgovoriš odmah, samo razmisli”, izjavio je Džon.
Poljubio me u obraz, pustio mi ruku i otišao.
Ne mogu da kažem da nisam primetila da se Džonu sviđam. Nisam glupa. Videla sam znake. Spremala sam se za ovakvo priznanje. Džon nije bio moja ideja savršenog dečka. Nije bio moj tip. Nije me privlačio i bio je previše arogantan za moj ukus.
Sutradan na poslu smogla sam snage da mu kažem da nisam zainteresovana. Džon je bio miran tip, mislila sam da će tako i reagovati. Nije.
