Kada neko blizak pati, ovo je jedini način da mu pomognete…
Tim Louren, psihoterapeut i novinar, napisao je članak u kojem govori kako zaista možete pomoći čoveku koji doživljava bol. On upozorava da sa uobičajenim frazama podrške treba da budemo oprezni – oni mogu povrediti još više.
Slušam kako jedan moj prijatelj, psihoterapeut, priča o svojoj pacijentkinji. Žena je doživela strašni udes, stalno je bolovima, udovi su joj paralizovani. Čuo sam ovu istoriju desetak puta, i svaki put me šokira jedna stvar. Rekao je toj nesrećnici kako je ta tragedija dovela do pozitivnih promena u njenom životu.
„Ništa se u životu ne dešava slučajno“ – to su njegove reči. Mene iznenađuje koliko je ova banalnost duboko ukorenjena, čak i među psihoterapeutima. Ove reči žestoko povređuju. On želi da kaže, da nesreća nagoni ženu na duhovni napredak. Ja mislim da je to potpuna besmislica. Nesreća lomi njen život, i uništila je njene snove – to je ono što se desilo, i apsolutno ništa dobro u tome ne postoji…
Ono što je važno: takav stav sprečava nas da radimo jedinu stvar koju treba -u bolu i nevolji treba tugovati. Dobro je o tome rekao moj učitelj Megan Divajn:
“ Neke stvari u životu ne možemo ispraviti. Njih treba samo proživeti.“
Mi tugujemo, ne samo kada umre neko nama blizak. Predajemo se bolu kada odlaze voljeni, ruše se nade, snovi, pojavljuju se čak i opasne bolesti. Ne može se popraviti gubitak deteta, i izdaja voljene osobe – to se može samo proživeti.
Ako se vama desila nevolja i neko vam neprestano ponavlja stereotipne fraze: „Ko zna zašto je to dobro“, „Ovo će te učiniti još boljim i jačim“, „Ništa se ne dešava bez razloga“, „Treba preuzeti odgovornost za svoj život“, „Ovo je moralo da se desi“, „Sve će biti dobro“ – možete slobodno izbrisati tog čoveka iz svog života.
Kada mi takve reči upućujemo svojim prijateljima ili bliskim nam ljudima , čak i u najboljoj nameri, mi im uskraćujemo pravo na tugu i žalost. Ja sam lično doživeo ogroman gubitak, i svaki dan me prati krivica što sam živ, a oni više nisu. Moj bol nigde nije nestao, jednostavno sam naučio da ga usmeravam u pravom smeru, radeći, i dobro razumevajući pacijente.
Ali, ni pod kojim uslovima ne bi mi palo na pamet da je tragedija poklon sudbine koji će dovesti do duhovnog i profesionalnog rasta. Takve misli bi značile – gaziti uspomene na voljene ljude koje sam izgubio isuviše rano. Ne želim se pretvarati da mi nije bilo teško. Zato sam jak, zato sam postao „uspešan“, zato…jer sam „preuzeo odgovornost za svoj život“.
Savremena kultura smatra tugu kao problem, koji treba ispraviti, ili kao bolest koju treba lečiti. Mi radimo sve da potisnemo i izbacimo svoj bol ili da ga nekako transformišemo. A kada iznenada budete suočeni sa nesrećom, ljudi oko vas se pretvaraju u hodajuće banalnosti.
…NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANICI…
