Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da joj se divi…
Izgleda da, koliko god se trudili da shvatimo nekoga koga ne shvatamo nikada ne mozemo u potpunosti sebi objasniti zbog cega i zasto je neko takav kakav jeste. Svi smo se mi rodili isti, bez ičega i svi cemo napustiti ovaj svet isti, bez ičega…
Mnogi ljudi provedu život u trci za novcem, u trci za znanjem, u trci za dokazivanjem da su bolji od tebe, mene i drugih, mnogi provedu život u trci za čistim preživljavanjem a neko život provede u maštanju i snovima…
Na kraju krajeva svi smo mi ljudi bez obzira koje vere, koje boje kože, visoki niski, debeli mršavi, lepi, ružni. Sudbina nam je na kraju svima jednaka. I tako čovek citav malecni život provede u nekoj trci ne okrećući glavu ni levo i desno, ne gledajući izlazak sunca ni opalo jesenje lišće, ni igru oblaka na plavetnilu.
Nesvesno ne dajemo odmora svojoj duši, i polagano se svet pretvara u jedan veliki hodajući kompjuter koji sve pamti i beleži, ali osećaja nema. Polagano i neprimetno ljudski osećaji se menjaju, polagano starost nas stigne i tek tada razmišljamo o svemu onom što je prošlo…
Tada nam ostaju samo uspomene i žaljenje za nečim što smo mogli uraditi ili ispraviti, a nismo… Posle žaljenja i uspomena polagano nestajemo i mi…
Odlazimo negde na neko mesto o kojem postoje mnogi mitovi i priče, ali sa kojeg se jos niko nikada nije vratio da nam ispriča…
nastavak na drugoj strani…
