Možete li da zamislite dva toliko različita pesnika kao što su Mika Antić i Čarls Bukovski? Antić – večiti dečak, idealista i sanjar, sa rečima satkanim od ljubavi i nade, čovek koji je svoju dušu velikodušno “prosuo” na papir. Nasuprot Bukovskog – buntovnika i do srži individualca, heroja “divlje” svakodnevnice, poročnog usamljenika i opsesivca. Ali baš tako drugačiji, drugačiji kao crno i belo, oni su uspeli da zagospodare društvenim mrežama u Srbiji. Možda, zato što su obojica više od svega voleli i slavili život, sa svim njegovim tragedijama i srećama.
Da li je iko od nas otvorio svoj Fejsbuk profil, a da na početnoj strani nije pročitao neke od divnih stihova Miroslava Mike Antića ili postere sa citatima Čarlsa Bukovskog? Dva velika književnika, savremenika, živeli su na dva kraja sveta, u različitim kulturama i stvaralačkim atmosferama, i na prvi pogled ne postoji nikakva paralela koja bi mogla da se povuče. Ali, korisnici društvenih mreža u Srbiji vole i Antića i Bukovskog i revnosno ih citiraju na statusima, često i nesvesni u čijim su se rečima pronašli.
Naravno, nisu Srbi inspiraciju pronašli samo u vojvođanskom poeti i američkom novelisti, na “tapetu” su i citati Ive Andrića, Mome Kapora, Meše Selimovića, Paula Koelja, Hemingveja… Ipak, neprikosnoveni vladari Fejsbuka već godinama ostaju Antić i Bukovski, i teško da će im neko “oteti” tu onlajn slavu. Šta se “krije” iza ovog fenomena?
Mika je imao moć da stalno pridobija novu publiku, baš kao recimo Rolingstonsi ili Džeger. Njega su voleli i čitali njegovi vršnjaci, pa njihova deca, pa deca njihove dece. Mikini stihovi su jednostavni, sarže određenu dozu zavodljivosti i razume ih svako. Za razliku od drugih savremenih pesnika, koji su bili dosta hermetični, Mika je uspeo da se “ogoli” pred javnošću, i to je publika rado “prigrlila”. Njegovoj aktuelnosti i dan danas doprinelo je i to što je Mika imao tu “estradnu” žicu, on je umeo da divno i sam kazuje svoje stihe. Takođe, čitavoj pomami doprineo je i mit koji se ispreo oko njega kao boema i čoveka koji je voleo život više od svega – kaže Nemanja Rotar, sestrić Mike Antića i autor romansirane Antićeve biografije “Sutradan posle detinjstva”.
Uprkos svim razlikama, i Antić i Bukovski su umeli da žive. Oni su imali krahove i oblake velike tuge i depresije, ali je njihovo stvaralaštvo pre svega obojeno stvarnošću, iskrenošću i verom u bolje sutra. Ljudi se pronalaze u njihovim rečima, vide deliće sebe, oživljavaju svoje uspomene. Nudi nam se sa jedne strane uvid u svakodnevne emocije, dileme, unutrašnje “lomove” kroz koje čovek prolazi, a sa druge priča priču o slobodi, nadi, stalnoj borbi za ljubav. Obojica su bili vizionari koji su umeli da dočaraju čaroliju običnog na najneobičniji način, da obrišu granicu između papira i realnosti, da na jednostavan, a fascinantan način dokuče komplikovanu filozofiju života.
Antić, “mek”, sugestivan, čudesan, sa uvek divnim metaforama slavio je ljubav, zvezde, ptice, detinjstvo, pesme, muziku, prijateljstva – sve ono što životu daje smisao i najlepše boje. Baš zato, on je zarobio naša srce i umove, i “nagnao” nas da njegove reči iznova uzdižemo na pijedestal.
Šta se od Mike najčešće citira?
- Čovek je željen tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi.
- Ne sanjamo svi isto i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?
- Ne kradi mi sebe od mene, budalo glupa.
- I ne znaš koliko kao ti – takvih večeras ponovo nekog nemaju. I ne znaš koliko kao ti – istih za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti – divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili. I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim.
- Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.
- Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: “vi”.
- Gospođice, dalje zaista nemam više šta da vam kažem. Osim možda… Da ste ostali najlepša medalja iz najlepšeg rata u kom su mi srce amputirali.
- Postoje ljudi koji ti iščupaju srce i postoje oni koji ga vrate na mesto.
- Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš – nećeš.
Bukovski je, za razliku od Mike, koristio jednostavne izraze pristupačne svima, oslobođene metafora i ukrasa, bio je “prost” i “sirov”, ponekad i vulgaran, pisao je “uličnim jezikom” o ženama, alkoholu, klađenju. Pustinjak i “šarlatan”, čovek koji je obožavao žene i vino, “pisac za muškarce”, nimalo romantičan, ali “dirljiv” u svoj toj eksplicitnosti i “brutalnosti”. Bukovski vas “tera” da se suočite sami sa sobom i onim što nosite u sebi, ali i sa svom srećom i nesrećom oko vas. On sitne grehe predstavlja kao nešto što je neophodno, što je dobrodošlo u sivoj stvarnosti, i ljudi se lako poistovećuju sa njegovim rečima, u njima pronalaze razumevanje i opravdanje.
Bukovski je drzak, bezobrazan, otvoren, obračunava se sa licemerjem građanskog društva i lažnih ljubavi. Koristio je jezik ulice, britke reči, nije se libio da bude dramatičan i intrigantan. Takvo stvaralaštvo privlači mlade duše, posebno one buntovne i “drugačije”, i za razliku od drugih književnika, njegov stil blizak je savremenim mladićima – ističe profesor srpskog jezika i književnosti Marina Barović.
A davno, pre nastanka socijalnih mreža i čitave te gungule oko njegovih genijalnih citata, on je vešto predvideo budućnost, u tih nekoliko redaka dokazavši da je zaista bio vizionar savremenih tokova:
“Sada se sve vrti oko kompjutera i sve ih je više,
Uskoro će svi imati kompjuter,
Trogodišnjaci će imati kompjutere,
I svi će znati sve o svima
Mnogo pre nego što ih upoznaju,
Pa neće ni želeti da ih upoznaju.
Niko više neće želeti da se sastane ni sa kim
I svi će biti pustinjaci
kao što sam ja sada…”
