Jedna od najvećih ljudskih grešaka je verovanje u postojanje nečega što dolazi sutra. Čak i sama pretpostavka da sutra mora doći, zabluda je. U tome leže svi problemi sveta, raskidi, obolenja, smrti i životne propasti. Samo zato što neko pomisli da će sve to doći na svoje “nekad u budućnosti”. To jedno sutra za sobom povuče gomile sutrašnjice, koje se jednostavno ne moraju desiti, jer šta ako za promenu pomislimo da imamo samo danas?
Da ne postoji sutra, čovek bi danas trošio novac. Putovao. Glasno govorio i pokazivao svoje emocije. Ljubio. Pronašao osobe kojima je ostao dužan neke lepe reči. Uskratio pak one kojima treba ružnu reč reći, jer ako već sutra ne postoji čemu uvrede i trošenje vremena na gluposti? Da ne postoji sutra čovek bi sasvim sigurno živeo danas. I to baš onako kako je oduvek želeo u tom nekome sutra.
Živeti svaki dan kao da je poslednji može biti pogubno. Rastrošno i blesavo. Ali živeti svaki kao da je jedini, može biti drugačije. To ne znači da se čovek uverava da sutra ne postoji, već da shvati da mu to sutra nije opravdanje za sve što je danas propustio uraditi. Živeti svaki dan kao iščekivanje bolje budućnosti nalik je na čekanje na autobuskoj stanici samo sedeći na klupi. A toliko toga se krije na tom čekalištu. Počevši od tih najvažnijih, drugih ljudi. Ni svako čekanje ne mora biti mučno, ako se u njemu pronađe smisao.
Da ne postoje rokovi, čovek bi bio nonšalantniji, ali možda i kreativniji, jer ne bi radio zato što mora, već zato što je sposoban i jer ima ideju. Makar ona došla nenadano u 3 časa iza ponoći.
Da ne postoje rođendani, čovek bi živeo manje opterećen godinama i materijalnim. Ne bi očekivao poklone i brojao nove godine, kao dodatne terete, kada bi mu svaka došla kao sam poklon.
Da ne postoje noći, čovek bi lepotu video i u danu. Jednako kao što bi noć osvetlio da dana nema.
A da ne postoji sutra sasvim izvesno bi napravio od svakoga danas trenutke vredne pamćenja, jer ne bi imao prostor za odgodu života.
Ovako se svakoga dana tešimo nadom koju budućnost krije, setno se prisećajući na lepotu nekih prošlih dana. Nesvesni da je svaki trenutak u kome to radimo samim tim postao prošlost, a mogao je biti sadašnjost, da smo to hteli. I da smo znali živeti kao da ne postoji sutra.
A ni juče ne bi trebalo postojati.
