Kada bi trebalo postojati samo jedno zlatno pravilo odgoja dece, ono bi po meni glasilo: “Imaš ličnu kartu, imaš sposobnost da se snađeš”. Drugim rečima spakuj stvari i pronađi sebe u belom svetu koji je prepun krivina, nepravde i besparice, ali kada zaradiš svoje prve pare cenićeš ono što si imao pod porodičnim krovom. U suprotnom ćeš biti muškarac iz naslova koji glumi frajera od tatinog džeparca, nakon što pojede mamin ručak i dođe sa roditeljskog servisa ispeglan, doteran, sit, naspavan, ali gle čuda ipak u nekom problemu.
Nesvestan glavnog problema zajedničke adrese muškarac koji i dalje živi kod roditelja apsolutno ne može biti samostalan, jer da to jeste znao bi organizovati svoj život. Ali gle čuda, organizacija podrazumeva i nekakvu odgovornost, a muškarcima je to veoma često teško preuzeti. Takvi kasnije servis roditelja prebace elegantno na ženu i takoreći se oni udaju, a ne žene, jer svoju nesamostalnost venčaju za ženu koja im treba biti mama broj dva.
Da je situacija gotovo pa jednaka sa ženama apsolutno potpisujem, ali ređe susrećem one koje će svojim nastupom promovisati nezavisnost ako je zaista nemaju. Muškarac je pak iz svog ugla samostalan čak i kad to podrazumeva da je sam u svojoj sobi iz detinjstva. Samim tim ne čudi teško privikavanje pojedinih na obaveze koje zajednički život sa partnericom nosi, jer se izgubljeni u prevodu nađu prvi put kada ih ne dočeka opeglan veš i spremljen ručak. Nekima je to mama radila i neki to smatraju nepisanim pravilom svakog muško-ženskog odnosa.
Ista ta mama ih je navikla da sebe gledaju kao poslednji primerak retke vrste pa se često dožive kao “neshvaćeni umetnici” u ovom “okrutnom svetu” koji bi gle čuda da oni nešto i rade. Takvi su najviše skloni pritužbama kako je život težak, nepravedan i nefer, jer nemaju sve što bi hteli, iako realno gledano ni ne ulažu truda u ostvarenja ijednog zadanog cilja. Često su najbolje namjere put do najgore situacije pa tako i roditelji koji muško dete zadrže nakon 18. godine u svojoj kući trebaju da shvate kako je rizik od toga da on ostane mnogo duže nego su planirali ogroman.
Gledajući objektivno, a i zašto bi selio? Ako je njegova svakodnevica trošenje novca koji ne zarađuje na oblike lake zabave, a noćima dominira gradom kao alfa muškarac, on suštinski ne vidi svrhu da išta menja. Kada bi izgubio sve što mu život čini lagodnim, onda bi shvatio računicu koja glasi: veliki dečaci=mali muškarci. Drugim rečima, svi oni koji od sebe prave najveće frajere grada i promovišu svoj uspeh i status vrlo verovatno nemaju ni jedno ni drugo, već uživaju u predstavi o sebi.
Muška nesamostalnost doseže toliko daleko da oni i kad sele najčešće sele sa cimerom ili devojkom. Situacija u kojoj on živi apsolutno sam je vanredna vest 21. veka. Ovim tekstom ne pokušavam optužiti ili isterati nijednog sina svojih roditelja, ali bih za promenu volela da oni koji to jesu ne glume samostalnost koju nemaju. Stvar je vrlo jasna. Samostalan si muškarac onda kada živiš u svom stanu, od svog novca i umeš da se brineš o sebi duže od 24 časa. U protivnom sam veoma svesna da si naviknut da se neko o tebi brine, čak i kada za to razloga nema. Problemi ne postoje dok se sam sa njima ne počneš suočavati. Sve do tada, dete si koje čeka roditelje da reše sve što uradio.
